Marjan Maksa Todorović odlučio je da podeli sa nama svoj nagrađivani dramski tekst – MMM… GDE SMO ONO STALI? Ovo je osmi i poslednji deo.

Ako niste, krenite od početka – na ovom linku.

SCENA 13

Popisivač sedi za stolom s pesnikom.

PESNIK: Tako da, prijatelju moj, taj maternji jezik nam, očigledno, služi samo da psujemo mater jedni drugima. Da se svadjamo sa ljudima.

POPISIVAČ: Na žalost.

PESNIK: Nema veze, cepaj dalje.

POPISIVAČ: Mmm… veroispovest?

PESNIK: Veroispovest? Hm! Ja ću sad tebi da ispričam jedan svoj tekst. A ti onda meni reci i upiši tamo koje sam veroispovesti, može?

POPISIVAČ: Pa, ne znam… Aj’ da čujem tekst, pa da vidimo da li može.

PESNIK:

Crkva.
Vera.
Religija.
Bog.
Jedni veruju u jednog.
Drugi veruju u svog.
Jedni spajaju prste kada se krste.
Drugi ne.
Treći klanjaju do zemlje.
Svako svome moli se.
Proklete podele.
…što narode pobiše.
Iste ljude što se različitom Bogu moliše.
One ljude koji mole se za mir i blagostanje
ista prokleta vera tera u ratove i sranje.
Klanje.
Ubijanje.
Na kočeve nabijanje.
U logoru robijanje i lobanja razbijanje.
Za usijane glave religijsko opijanje –
u ime moga Boga u tebi ubiću tvoga.
Droga za fanatike.
Verske zatucanike.
Velike patriote.
A ustvari idiote.
Kunu se u Boga dok u ruci drže kamu…
…i u nebo gledaju dok drugome kopaju jamu.
STOKA!
…ako mene pitaš!
Ne moraš ništa izmedju redova da čitaš.
Jer sve je tako jasno ko da stoji ti na dlanu,
iako ti svaka linija ide na svoju stranu.
Spoji dlan sa tudjim.
Sklopi ga u pozdrav.
Nema većeg Boga nego što je takav stav.
I jak.
I zdrav.
…kada dolazi iz srca.
Onda samo pusti mozak da ga čuje kako kuca.
A Isus.
I Alah.
I Buda.
I sva Božija čuda.
I sve religije sveta servirala su nam muda sa visine
da bi jebali nam majke.
A u Boga veruju isto kao i ja u bajke.

Bogovi ne postoje.
Samo je jedan Bog.
I za belog i za crnog, za žutog i crvenog.
I za tebe i za mene i za njega i za nju.
I za ljubav i za veru.
Za nadu i istinu.

A popovi!
…šatro Božji ljudi.
LOPOVI!
Pičke jedne, sve kanone Božije ste pobili!
Narod ste oglobili i verom ga porobili,
a vi se obogatili na pobožnoj sirotinji.
Svaka čast izuzecima!
Patrijarhu Pavlu i nekim našim precima!
Svecima pravim.
Onima što živeše za veru.
I što moliše se Bogu.
…a ne dinaru i evru.
A ne ko ove sise danas!
Ako želiš duše spas moraš keš da im daš.
Da im platiš rodjenje, krštenje, venčanje,
jedenje, pijenje, za pohlepne svinje.
ZA OLOŠ!
…što da traži samo ume.
“Plati domaćine! Izgore ti kesa kume!”
Ko ne ume da razume odakle im tol’ke sume
ne daj Bože samo da mu neko od rodbine umre.
Vera košta, pa ti veruj.
I živi skromno.
…ni u čemu ne preteruj.
Svojim ponašanjem oni najbolji ti primer daju –
vile, vikendice, kola…
sve najbolje oni imaju.
Uživaju!
…kao bubrezi u loju.
I drže se zajedno kao bumbari u roju.
A raja nek se moli, nek se krsti i nek posti.
Dok oni krkaju meso nama dobre su i kosti.

BOŽE IM OPROSTI!

Eeeej, gde si Bože, gde si?
Gde si?
Gde si za decu u plastičnoj kesi?
Za slomljeni narod što plače od muke?
Za pognute kičme?
Za žuljave ruke?
Gde si da vidiš svoje stado?
I svoje pastire!
…koji tvoju veru šire!
Gde si kada svaki pop ti danas vozi džipa?
Gde si kada Pahomije malu decu pipa?
I NIŠTA!
Poj’o vuk magarca!
Eno životinje i dalje puštena s lanca!
Gde si, mili Bože, kada skotovi se množe;
kad jednima sve se može,
a drugima ni iz kože?
Koza Nostra – mala maca!
Jer danas mantija-mafija sve u senku baca.
Naročito katolički Don iliti Papa.
Preko pola sveta razvučena mu je šapa.
Pa Alah!
…i “njegov” sveti rat!
Džihad!
Izvrće se vera danas više nego ikad.
Gde si, Bože, kada zemlja boluje od rata?
Gde si kada ruku diže brat na svoga brata?
Gde si, a?
Gde si sad, a?
Skrio si se, plačeš?
…jer te je sramota!
Sinovi se tvoji podelili medju sobom,
pa u tvoje ime trguju verama kao robom.

Pravoslavci.
Muslimani.
Katolici.
Budisti.
Zajebite religije.
Živite u ljubavi.
Samo tako moći ćete bolji svet da stvorite.
Dao sam vam oči…
…vi ih sad samo otvorite.

Mrak.

 

SCENA 14

Popisivač sedi za stolom sa izuzetno atraktivnom devojkom. Ona puši dugačku cigaretu i deluje poprilično moderno.

POPISIVAČ: Najviša završena škola?

DEVOJKA: Najviša završena?

POPISIVAČ: Da.

DEVOJKA: Fakultet.

POPISIVAČ: Čekaj… znači, diplomirala si?

DEVOJKA: Da. Još pre dve godine.

POPISIVAČ: Svaka čast.

DEVOJKA: Što? Ne delujem kao devojka sa fakultetskom diplomom?

POPISIVAČ: Ne, naprotiv. Deluješ vrlo elokventno. Ali isto tako deluješ i vrlo mlado i, ako smem da primetim, veoma si lepa devojka, pa mi je prosto čudno da si već završila fakultet.

DEVOJKA: A što ti misliš da lepe devojke ne završavaju fakultete?

POPISIVAČ: Ne mislim ja tako nego je takva moda trenutno. Devojčice danas više drže do sebe kao do ambalaže, a šta će u toj ambalaži biti spakovano, to je već manje bitno.

DEVOJKA: Hmh. Hvala ti za ovo „devojčice“, ali… to o čemu ti pričaš su predrasude.

POPISIVAČ: Očigledno. I hvala ti što si mi ih razbila.

DEVOJKA: Nema na čemu. Zadovoljstvo je moje.

Pauza. Ćute i gledaju se neko vreme.

DEVOJKA: I?

POPISIVAČ: Šta i?

DEVOJKA: Gde smo stali?

POPISIVAČ: (ovo pitanje ga vrati u realnost) A da… Vrsta škole, fakulteta, akademije?

DEVOJKA: (gledajući ga pravo u oči) Je li to pitanje iz popisnice ili tebe lično interesuje?

POPISIVAČ: Lično bi me, sigurno, više interesovalo pre par godina, ali sad je samo pitanje iz popisnice.

DEVOJKA: Što, oženjen si?

POPISIVAČ: Poprilično.

DEVOJKA: Što onda ne nosiš burmu?

POPISIVAČ: Zato što sam je prodao.

DEVOJKA: Prodao si burmu?!

POPISIVAČ: Da.

DEVOJKA: A šta ti je žena rekla na to?

POPISIVAČ: Ništa. I ona je prodala svoju.

DEVOJKA: Oboje ste prodali burme?!

POPISIVAČ: Da, ali to sad nije tema. Daj da rešimo ovaj tvoj upitnik.

DEVOJKA: (par trenutaka zamišljeno gleda u popisivača) Zanimljivo. Baš bih volela da znam šta je to što natera bračni par da proda svoje burme.

POPISIVAČ: (duboko udahne) Veruj mi da uopšte ne bi volela i želim ti da nikad ne saznaš šta.

Devojka par sekundi ćuteći gleda popisivača. On vadi telefon iz džepa, baci kratak pogled na displej i vraća ga nazad, a onda se ponovo posveti popisnici.

POPISIVAČ: Dakle… vrsta škole, fakulteta, akademije?

DEVOJKA: (prene se) Izvini?

POPISIVAČ: Ništa, kažem, koji je fakultet u pitanju?

DEVOJKA: Srpski jezik i književnost.

Popisivač je pogleda pomalo nepoverljivo.

POPISIVAČ: (blago se osmehne i gleda devojku još par trenutaka pre nego spusti pogled na papir, zapiše nešto, a onda ponovo pogleda u nju) To je Filozofski fakultet, jel’ tako?

DEVOJKA: A ti si verovao da je neki Sinmiduduk ili Megabrend?

POPISIVAČ: Pa, iskreno, jesam.

DEVOJKA: Opet predrasude.

POPISIVAČ: (uz smeh) Da, i opet ih razbijaš.

DEVOJKA: Ne brini, nisi prvi. Navikla sam već.

POPISIVAČ: A radiš negde ili…? Mislim, predaješ negde ili…?

DEVOJKA: Je li i to iz popisnice ili…?

POPISIVAČ: Ma da, i to ide kasnije nego te ja sad privatno pitam?

DEVOJKA: A što tebe to privatno interesuje?

POPISIVAČ: Pa, izvini što primećujem ali gajba ti baš i ne liči na stan mladog prosvetnog radnika u Srbiji, pa zbog toga.

DEVOJKA: A kako bi to trebalo da izgleda stan mladog prosvetnog radnika?

POPISIVAČ: Pa, od onih prijatelja koje ja znam iz prosvete baš niko nema ovako luksuznu gajbu.

DEVOJKA: Možda ne predaju pravi predmet.

POPISIVAČ: Da, a filolozi se, inače, razbijaju od kinte.

DEVOJKA: Hahaha… Ne, naravno da nisam prosvetni radnik. Ali i ovo što vidiš ovde je samo privremeno, dok ne skupim dovoljno novca.

POPISIVAČ: Za?

DEVOJKA: Za odlazak u inostranstvo, naravno!

POPISIVAČ: Pa, ne bih ja baš rek’o da je tebi ovde loše…

DEVOJKA: Da, ali nije uvek sve onako kako izgleda.

POPISIVAČ: Pa da, i to si u pravu. A dobro, a čime se onda baviš?

DEVOJKA: Hmh… kao što neko skoro reče – veruj mi da ne bi voleo da znaš.

Mrak.

 

SCENA 15

Scena je uredjena ponovo kao stan dizelaša. Popisivač sedi za stolom, dok dizelaš sedi pored njega i pokazuje mu slike iz mobilnog telefona.

DIZELAŠ: E i ovu, bate! Pogledaj gu kako izgleda! Nju sam gu jebao u kafić, u separe! Mnogo dobra pička i mnogo se dobro pendreči, al’ mnogo velika kurva, bate!

POPISIVAČ: Pa, jel’ ima ovo dete osamnaest godina?

DIZELAŠ: Pa, pazi, ja sam gu jebao pre tri godine, ona je tad imala… šesnes’. Znači, sad ima kol’ko? Šesnes’ plus tri… to je…

POPISIVAČ: Devetnaest.

DIZELAŠ: Tol’ko. Devetnes’ godine. Al’ ona sad već matora fuksa, nju gu svi ovi Bulevarci odozdo pregazili. Ovde iz Durlan jebali smo gu samo ja i još dva moja drugara, al’ zato su je ovi dole, preko Nišavu, satirali. Pa, šta ti je be, bate, ona počela se keca u šesti razred osnovnu školu!

POPISIVAČ: Čoveče! A ja sam u šestom osnovne još menjao sličice i cevkao se s drugarima po kraju.

DIZELAŠ: Jebiga, bate! Moderno vreme! Živi brzo, umri mlad, budi lep leš! Taj zonfa, matori! Nema se vreme za celu pesmu!

POPISIVAČ: Ne znam, ali ja bih ipak da živim lagano, umrem star, a kad budem bio leš, boleće me uvo već dal’ ću biti lep.

DIZELAŠ: Heh! Dobro si ti to složio, bate. Svidja mi se. Nisi ti mutav, mogu ti reći.

POPISIVAČ: Nisam, druže, mutav nego me čeka još sedam sati da popunjavam ove formulare, a radim ih već pet dana unazad. Daj zato da privodimo ovo kraju ako može, pa da ja palim lagano.

DIZELAŠ: Pa, može be, bate, može, nego šta nego može. Nego stalno me zapričavaš, jebiga, mnogo ti smešna ta pitanja, tebra.

POPISIVAČ: Pa, dobro evo, ima još malo.

DIZELAŠ: ’Ajde be, ’ajde! Cepaj!

POPISIVAČ: Okej. Mmm… da li je lice pismeno?

DIZELAŠ: Šta be?! Dal’ sam pismen?!

POPISIVAČ: Pa da, mislim… to je ono…

DIZELAŠ: …dal’ znam sva slova, azbuku, abecedu i te munje?! Vuk Karadžić, Branko Ćopić, ćirilica i Metodije?! Hehehe… Pa jel’ su normalni be oni takva pitanja da postavljaju, be?! MENI! Pa, ja kol’ko jezika znam neki tol’ko slova ne znaju, be, bate! Pazi ovamo, znači prvo znam onu klasiku – srpski, hrvatski, srpskohrvatski, hrvatskosrpski, bosanski, hercegovački, bosnohercegovački, crnogorski, a i njega mož’ da podelimo na crnski i gorski!…makedonski go site razbiruvam, ama ne znaem ubavo da go koristim i da go pričame pravilno; al’ si gi imam drugarite dole vo Skopje kol’ko si sakaš, pa sum pored nji i jas nadumal njihovot jazik! Razbra li?

POPISIVAČ: Molim?

DIZELAŠ: Te prašuvam razbra li me?

POPISIVAČ: Aaa… razbra. (smeh)

DIZELAŠ: Onda! Slovenački ne govorim al’ gi i nji’ razumem uglavnom sve šta ’oće da kažu! Naravno, kad ’oće i ako uopšte ’oće nešto da kažu, jer su oni, bate, mnogo mutavi! Ingliš sam učio u školu, al’ ga njega slabo spiking. Malo ga više andrstend, al’ pisanje i gramatika noting! E sad, pazi ovamo! Na francuski znam da kažem „žetem“ i „vulevu kuše avek mua“, al’ za startovanje pičke ti ništa više i ne treba, jel’ tako?! Ruski „zdravstvuj“, „harašo“ i „spasiba“! Na ’talijanski znam da napušujem s kurac, to je „fumare mio kaco“, a na španski znam da psujem majke, to ti je „de puta madre“, ko ona marka što ima! Nemački „folksvagen“, „mercedes“ i „bemve“, to ti, bate, sva vrata otvara, od Nemci ti ništa više i ne treba! Pored sve to, pazi sad! …odlično govorim I! – durlanski, vrežinski, bulevarski, palilulski, trošarinski, niškobanjski, a perfek’no parlam i šatrovački i utrovački! Pa, ti sad vidi, bate!

POPISIVAČ: Svaka čast!

DIZELAŠ: Ne kaže se svaka čast nego „alal vera, alal vera“ ***

POPISIVAČ: Alal vera, alal vera. Pa, ti si, druže, pravi poliglota.

DIZELAŠ: (potvrdno) Pa, nego šta sam! (zbuni se) Šta sam?!

POPISIVAČ: Poliglota. To je čovek koji govori više različitih jezika.

DIZELAŠ: E! Jel’ vi’š, bate?! Nema zajebancija!

POPISIVAČ: Nego, čekaj da te pitam. ’Aj taj šatrovački, to otprilike znam i ja šta je. Tu samo menjaš prve i zadnje slogove, jel’ tako?

DIZELAŠ: Ne, be! Tu samo govoriš obrnuto. Znači, brate je tebra, trava je vutra, pička je čkapi, kapiraš?

POPISIVAČ: Pa da, to. To sam i mislio, samo inverzija. Ali ovaj utrovački mi nikad nije bio jasan. Čuo sam da ga ljudi govore ali nikad nisam uspeo da skontam po kom pravilu to ide.

DIZELAŠ: Eee, bate, za to treba imaš kliker. Pazi ovamo, sa’ ću ti ja objasnim. Tu ti je fora, bate, da isto okrećeš reči al’ da izmedju dva dela od jednu reč ubacuješ U, ZA i NJE. Kapiraš?

POPISIVAČ: Ne.

DIZELAŠ: Znam da ne kapiraš, niko ne ukapira na prvu. Ne sekiraj se, nisi pglu, samo malo teže se to konta. Vidi ovako… daj neku reč? Kaži, bilo koju?

POPISIVAČ: Pa, šta znam… evo, recimo… mleko.

DIZELAŠ: Okej! Mleko ti je… ukozamlenje. Znači, prvo ide U, pa ide KO, pa ubaciš ZA, pa onda MLE i na kraju NJE. Kapiraš?

POPISIVAČ: Pa… trudim se.

DIZELAŠ: Evo ti, na primer, viski. Viski ti je uskizavinje. U-SKI-ZA-VI-NJE. Si ukopčao?

POPISIVAČ: Aha, onda bi, recimo, popis bio… uuu…pis… zaaa…pinje.

DIZELAŠ: Ne, popis ti je upiszaponje. U pa PIS pa ZA pa PO pa NJE.

POPISIVAČ: Da, da, kontam. Ali i ovako bi mogao da se napravi neki utrovački poluanagram… od dve reči – UPIS ZAPINJE. A?

DIZELAŠ: Upiszapinje? Pa, šta ti to znači, bate?

POPISIVAČ: (poluzamišljen i sa poluosmehom) Upis zapinje. Haha… (okrene se prema dizelašu) A? Ma, nema veze, ’ajmo dalje.

DIZELAŠ: (gleda ga zbunjeno, ne razaznajući još uvek šta te dve reči znače, ali ipak sa osmehom) Koja si ti dileja, bate. Upiszapinje!?!

POPISIVAČ: Ma, nema veze. (diže čašu s viskijem, sa širokim osmehom) Živeli.

DIZELAŠ: ’Ajde živeli, bate. (pauza) Hm… upis zapinje?

Mrak.

*** – citat iz kultne pesme grupe Beogradski Sindikat, pod nazivom „Alal vera, alal vera“. Replika baš tako i treba da se otpeva. (prim.aut.)

SCENA 16

Scena je ista kao i SCENA 7. Stan majke sa decom.

POPISIVAČ: Dobro, znači… pitanje broj 30. Da li je lice u nedelji koja je prethodila popisu bar jedan sat obavljalo bilo kakav plaćeni posao (u novcu ili u naturi), ili je radilo kao neplaćeno lice u radnji člana porodičnog domaćinstva ili na porodičnom imanju?

MAJKA: Da.

POPISIVAČ: Znači, imate neki posao?

MAJKA: Imam sto poslova.

POPISIVAČ: Hah! Okej, onda ovo sve preskačemo i idemo na pitanje 36. Zanimanje?

MAJKA: Majka.

POPISIVAČ: Hm… da, znam, ali… ne mogu da to pišem kao zanimanje.

MAJKA: Zašto?

POPISIVAČ: Pa, to jeee…

MAJKA: To je, gospodine mladi, najteže i najodgovornije zanimanje na svetu. I najlepše, naravno.

POPISIVAČ: Znam, ali… to ipak ne mogu da pišem kao zanimanje. Prosto, nijeee…

MAJKA: Nije. Nije SAMO posao. To je pre svega ljubav. Ogromna ljubav. Ali itekako jeste i posao i rad i briga i strepnja i nespavanje i snalaženje i sve ono što čovek možda nikada ne bi uradio za sebe i zbog sebe, ali zbog deteta mora.

POPISIVAČ: Znam, ali… ja to ipak ne mogu da pišem kao zanimanje.

MAJKA: Ja drugo svoje zanimanje da Vam kažem ne znam. Jer ja sve radim. Sve što može da mi nahrani decu. Čistim kuće i zgrade i lokale. Mesim torte i kolače za proslave razne, svadbe, slave, rodjendane… Pravim ove cvetne aranžmane, pa subotom to prodajem na pijaci. Kad stignem, naravno. Čuvam i negujem jednu baku, ovde u komšiluku, i njenog nepokretnog muža. Kuvam, čistim, perem, peglam, završavam sve kućne poslove, što u svojoj, što po tudjim kućama… pa Vi sad smislite jedan naziv za sve te poslove, pa mi upišite zanimanje.

POPISIVAČ: Uh! …ipak ću ja da napišem majka.

Mrak.


gdeMARJAN TODOROVIĆ
Glumac Narodnog pozorišta u Nišu.

“Ja nisam pesnik iz školskih udžbenika
i nikada to neću biti,
ljubav sam dvoje državnih službenika,
običan momak što voli piti. :)”