Marjan Maksa Todorović odlučio je da podeli sa nama svoj dramski tekst – MMM… GDE SMO ONO STALI?

“Na prošlogodišnjem konkursu Sterijinog pozorja za savremeni dramski tekst, moja drama “Mmm… gde smo ono stali?” je u konkurenciji od 80 prispelih radova ušla medju pet najboljih. Priča inspirisana realnim iskustvom, koje sam imao kada sam 2011. radio kao jedan od popisivača stanovništva, bazirana je na dijalozima koje sam imao sa ljudima najrazličitijih profila, u čija sam domaćinstva ulazio, zarad popunjavanja upitnika, koji bi trebalo da u konačnoj definiciji da presek stanja države i njenog stanovništva u tom trenutku.

Moram da naglasim da je velika većina dijaloga poprilično dramaturški “našminkana”, da ima i dosta izmaštanih situacija i replika, ali srž celog komada jeste ono sa čime sam se te 2011. godine upoznao razgovarajući sa svojim sugradjanima.

Takodje, problem popisivača, koji on vuče od početka do kraja ovog komada, nije moj lični problem, ali sam zbog dramaturškog koncepta morao da i njemu izmaštam odredjeni vid lične borbe, kako bi tekst u celini imao zaokruženje u dramskoj formi.

Svrha ovakve prezentacije mog dramskog dela nije vredjanje i omalovažavanje bilo koga, već isključivo humor, zabava i kvalitetna komunikacija sa prijateljima u dosadnim trenucima karantinske izolacije, a svaki utisak, komentar, kritika i sugestija sa vaše strane itekako su dobrodošli.”

MMM… GDE SMO ONO STALI?

Radnja se dešava u Nišu, desetih godina XXI veka.

INTRO

Scena je opremljena kao vrlo skromna garsonjera, sa najosnovnijim komadima nameštaja vrlo mobilijarnog karaktera, koji uz minimalni razmeštaj i rotacije mogu da se olako pretvore u svaki scenski prostor potreban za naredne slike u komadu. Na zidu je sat koji pokazuje vreme 07:30. Sa TV-a se čuje glas voditeljke vremenske prognoze:

VR.PRO.: …iznad većeg dela Balkanskog poluostrva i našeg područja oblačno, hladno i vetrovito, mestimično s kišom, na planinama sa susnežicom i snegom. Hladna vazdušna masa ostaje iznad većeg dela Evrope uključujući Balkan i našu zemlju. U utorak umereno do potpuno oblačno, mestimično sa kišom. Kiša će na planinama preći u susnežicu i sneg, a ponegde, u brdovito planinskim predelima na istoku i jugoistoku zemlje, moguća je i ledena kiša. Obilnije padavine očekuju se u zapadnim i jugozapadnim krajevima. Vetar slab i umeren, istočni i jugoistočni, u Pomoravlju, Podunavlju i južnom Banatu jak, krajem dana i u toku noći u slabljenju. Minimalna temperatura od -3 do 2 stepena, u južnom Banatu 4, najviša dnevna od 3 do 9 stepeni.

Popisivač istovremeno pije kafu, oblači se, pakuje papire u torbu i sve to radi naizgled vrlo smireno, ali mu sitni nervozni gestovi otkrivaju blagu uznemirenost. S vremena na vreme gleda u mobilni telefon, u sat, kroz prozor, proverava torbu, džepove i ponavlja sve one svakodnevne rituale čoveka koji polazi na posao. Kada se končno sredi i spakuje, gasi TV, uzima jabuku iz činije na stolu, prilazi slici koja stoji na zidu, ali postavljena tako da se iz publike ne vidi šta je na njoj, stane ispred nje, zažmuri, prekrsti se, a zatim duboko udahne i izadje sa scene.

SCENA 1

Popisivač zvoni na vrata stana. Izlalzi dizelaš sa tegom u ruci.

POPISIVAČ: Dobar dan.

DIZELAŠ: Šae bilo?

POPISIVAČ: Popis.

DIZELAŠ: Šta be?!

POPISIVAČ: Mmm… popis stanovništva.

DIZELAŠ: Kakvo, be, stanovništvo?!

POPISIVAČ: Paaa… redovni popis stanovništva iii…

DIZELAŠ: I šta?!

POPISIVAČ: …iii… imovine.

DIZELAŠ: Popis stanovništva i imovine?!

POPISIVAČ: Paaa… da.

DIZELAŠ: Doš’o si da mi popisuješ imovinu?!

POPISIVAČ: Ne, nego…

DIZELAŠ: Nego šta?! Si sad rek’o popis stanovništva i imovine?!

POPISIVAČ: Pa da, ali…

DIZELAŠ: Šta ali?!

POPISIVAČ: Pa, mislim…

DIZELAŠ: Šta misliš?!

POPISIVAČ: Pa, ne… trebalo bi da popunimo ovde par upitnika.

DIZELAŠ: Da popunjavamo upitnici?!

POPISIVAČ: Mmm… da.

DIZELAŠ: Kakvi upitnici?!

POPISIVAČ: Pa, evo ovde imam…

DIZELAŠ: Šta imaš?!

POPISIVAČ: Ima par pitanja na koja bi trebalo da date odgovor.

DIZELAŠ: Ja da dajem odgovori na pitanja?! Pa, šta je to, neki kviz?!

POPISIVAČ: Ne, nego…

DIZELAŠ: Nego šta?!

POPISIVAČ: Paaa…

DIZELAŠ: Šta pa?! A?! Usrao si se?!

POPISIVAČ: Pa, ne…

DIZELAŠ: A nisi se usrao?!

POPISIVAČ: Mmm…

DIZELAŠ: (stavlja mu ruku na vrat, privlači ga sebi i kroz smešak kaže) Ubacujem te, bate, nemoj se plašiš. Znam za popis, video sam na televizor. ’Ajde ulazi. Hehehe… (ulaze u stan) A priznaj da si se ukenjao, el’ da?

POPISIVAČ: Pa… nije baš da mi je bilo svejedno.

DIZELAŠ: (najednom se uozbilji) A šta, sad ti kao svejedno?!

POPISIVAČ: Paa…

DIZELAŠ: A?!

POPISIVAČ: Mmm…

DIZELAŠ: Zebavam se, be! Opušti se. Sedi. ’Oće piješ nešto?

POPISIVAČ: Neću ništa, hvala.

DIZELAŠ: Što be nećeš, be? ’Oćeš kafu? Sok? Viski? Pivo? Mleko? Evo ja pijem mleko, ’oćeš mleko?

POPISIVAČ: (vadi kontrolnik i popisnice) Neću, hvala, ništa, stvarno.

DIZELAŠ: Nećeš mleko?! Što be nećeš mleko? Da nisi alergičan na laktozu?!

POPISIVAČ: Ma, nisam, nego…

DIZELAŠ: (prekida ga) Bate, kol’ko meni idu na kurac ti alergični na laktoze, to je čudo jedno, bate! I na laktoze i na meso i na jaja i na masno i tako ti metiljavi, što im sve nešto posebno se mora sprema! To, be, ranije nije bilo, be, bate! Danas svaki treći neki vegan, neki moderni načini ishrane, neki musli, žitarice, govna… Da se prisere čoveku od silne Maje Volk i Novaci Djokovići!

POPISIVAČ: Nije to, nego sam ja malopre pojeo jednu jabuku, pa mi sad baš ne ide mleko posle jabuke.

DIZELAŠ: ’Oćeš onda vino i jedan tost? Znaš onu pesmu, kad je on dobro veče, dragi, rado vidjen gost, a ona jabuke i vino i reš prepečen tost? A?

POPISIVAČ: Hah, znam. Neću, neću, hvala.

DIZELAŠ: (gleda ga par sekundi) Šta nećeš? Pa, dal’ misliš da bi ti stvarno spremao tost sad?!

POPISIVAČ: Hmh, da. Ooovaj…ne. Mislim… mmm… neee…

DIZELAŠ: (unese se malo u njega) Opušti se, be. Zebavam se.

POPISIVAČ: Hm, da… dobro… mmm… jel’ možemo da krenemo… da radimo…

DIZELAŠ: Da se popisujemo?

POPISIVAČ: Pa, da.

DIZELAŠ: ’Ajde, bate, pucaj.

POPISIVAČ: Dobro. Kažite mi…

DIZELAŠ: Ej, nemoj da mi persiraš, bate! Ja nisam neki penzioner ovde! Pričaj si normalno.

POPISIVAČ: Okej, okej! Ime i prezime? …tvoje?

DIZELAŠ: Švedja Kajla.

POPISIVAČ: Hmh, da aliii… to je nadimak, pretpostavljam. A potrebno je pravo ime i prezime.

DIZELAŠ: Pa, mene me po nadimak svi i znaju, mene me po ime niko ne zna!

POPISIVAČ: Znam, ali ovde bi trebalo da napišem pravo ime i prezime.

DIZELAŠ: Piši slobodno Švedja Kajla.

POPISIVAČ: Mmm…

DIZELAŠ: Piši slobodno, kad ti ka’em! Ako nekom nešto nije jasno nek dodje da mu razjasnim. Si ti čuo za Švedju Kajlu?

POPISIVAČ: Paaa… jesam…

DIZELAŠ: A čuo si, a? Šta si čuo?

POPISIVAČ: Pa, ništa ono… loše…

DIZELAŠ: A nisi čuo loše za mene? Dobro si čuo?

POPISIVAČ: Hmh… paaa…

DIZELAŠ: A za Radojicu Živkovića jel’ si čuo?

POPISIVAČ: Mmm… nisam.

DIZELAŠ: Eto vidiš! Nisi ni mog’o da čuješ jer mene me ko Radojicu niko i ne zna. A za Švedju zna ceo grad! Znači piši – Švedja Kajla!

POPISIVAČ: Ali…

DIZELAŠ: (autoritativno) Nema be ali, be! Piši!

POPISIVAČ: Uh… dobro. Znači, Švedja Kajla?

DIZELAŠ: Švedja Kajla, bate! Durlan siti mafija!

POPISIVAČ: Ok. Dobro, naselje je Niš…

DIZELAŠ: Šta be naselje Niš?!

POPISIVAČ: Pa, ovde u zaglavlju pišemo…

DIZELAŠ: Grad je Niš, a naselje je Durlan!

POPISIVAČ: Ne, znam, ali ovde u upitniku se piše Niš kao naselje, a opština je Pantelej. To u ovom popisnom krugu pišem za sve.

DIZELAŠ: Si normalan be ti, be?! Kako Niš mož’ da bude naselje, be?! Niš je grad, be! A Durlan je naselje! Kakav Pantelej, be! Nemoj si mi napisao Pantelej slučajno, ’ti ne bi zapalio svi ti papiri, be! Si čuo?! DURLAN!

POPISIVAČ: Da, znam, ali…

DIZELAŠ: Nema be ali, be! Piši tamo – grad Niš, naselje Durlan!

POPISIVAČ: Ali ovde nema grad i naselje. Ima naselje i opština.

DIZELAŠ: Naselje i opština?! Onda piši – opština Niš, naselje Durlan!

POPISIVAČ: Mmm…

DIZELAŠ: Nemoj ništa da mi se misliš! Piši kako sam ti rek’o! Hmh! Opština Pantelej!?! Kakav usrani Pantelej, be, ovo je Durlan be, bate! To ti isto ko da odeš u Bruklin, tamo kod oni crnci, u Los Andjeles i da napišeš… nešto… ne znam… nešto glupo tamo… da napišeš! Pa, odma bi te upucali, be!

POPISIVAČ: Da, ali, vidite…

DIZELAŠ: Nemoj mi persiraš, be, el’ sam ti rek’o!

POPISIVAČ: …da …mmm… ovaaaj… ne, ali ako napišem Durlan, meni će to komisija, koja bude pregledala ove upitnike, da označi kao nepravilno i onda će mi vratiti popisnicu na ispravku.

DIZELAŠ: Na kakvu be ispravku, be?! Nemoj neko nešto da mi je ispravljao, da ne bi doš’o tamo nekom kičmu da ispravim, be! Kakav je to način, be?! Ima pišeš ono što ti ja kažem be, i nikako drugačije, el’ ti jasno! Ko se popisuje ovde, ja ili komisija?!

POPISIVAČ: Dobro, ja samo kažem…

DIZELAŠ: Nema be ti meni be šta da kažeš be, ja tebi kažem – ti pitaš, ja pričam, ti pišeš! I ćao dovidjenja! Opština Niš, naselje Durlan! Piši!

POPISIVAČ: Dobro, dobro, okej. (piše)

DIZELAŠ: Jeebati, budale! Naselje Niš!?! O, Bože me sačuvaj! (krsti se)

POPISIVAČ: Mmm, ulica je…?

DIZELAŠ: Šta je ulica?

POPISIVAČ: Ne, mislim…

DIZELAŠ: Ne, ja tebe pitam – šta je ulica, bate?

POPISIVAČ: Ne razumem.

DIZELAŠ: Šta je ulica?!

POPISIVAČ: Ne znam.

DIZELAŠ: Ne znaš?! Ne znaš šta je ulica?!

POPISIVAČ: Paaa…

DIZELAŠ: Eee, moj ti… Ulica je fakultet, bate! Najveći fakultet, to ti je ulica! Ko diplomira na ulicu taj je diplomirao život! A ja sam ti, bate, doktor magistar na taj fakultet! Kapiraš?

POPISIVAČ: Razumem.

DIZELAŠ: Ne pitam te dal’ razumeš nego dal’ kapiraš?!

POPISIVAČ: Kapiram.

DIZELAŠ: Šta kapiraš?

POPISIVAČ: Doktor magistar.

DIZELAŠ: I profesor akademik! E, to ’oću ti ka’em! Dipl. Mag. Ing. i veliki Dr.Mr.! Taj sam! Pitaj sad šta si ’teo!

POPISIVAČ: Pa… aha, da! Ulica i broj. Mislim, ova ovde. Ovo je Knjaževačka ulica, jel’ tako? Ova u kojoj Vi živ… ovaj, u kojoj ti živiš?

DIZELAŠ: Jeste, bate! Knjaževačka! Zato što vodi prema Knjaževac, logično. Hehe…

POPISIVAČ: (piše i naglas izgovara) Da. Knjaževačka. Dobro.

DIZELAŠ: A ti odakle si, bate?

POPISIVAČ: Mmm… pa, odavde, iz Niša.

DIZELAŠ: Ne kaže se iz Niša nego iz Niš! Odakle iz Niš?

POPISIVAČ: Pa, dole, kod bolnice živim.

DIZELAŠ: Kod bolnicu? El’ znaš Pecu Pajsera?

POPISIVAČ: Ne znam.

DIZELAŠ: Kako be, ne znaš, be? Peca Pajser, što vozi onog Krajslera crnog.

POPISIVAČ: Ne znam, stvarno.

DIZELAŠ: Što sad izaš’o iz tvorza. Ćelav, istetoviran. Ima zmaja jednog ovde ovako preko cela ledja, ispod plećku i ovde mu ovako preko rame izlazi na ruku. Znaš ga?

POPISIVAČ: Ne znam, ne znam.

DIZELAŠ: Kako ga, be, ne znaš be, bate? To mi drugar. Zajedno smo radeli po Švecku gore. Mnogo jaka faca.

POPISIVAČ: Da, verujem.

DIZELAŠ: Jednom dobar dečko, bate, majke mi. I ovol’ka muda ima.

POPISIVAČ: Da, ovaaaj… nego, da nastavimo mi gde smo stali?

DIZELAŠ: ’Ajde be, bate, ’ajde! Pa, zapričavaš me, jebiga!

POPISIVAČ: Ovaaaj… koliko domaćinstvo broji članova?

DIZELAŠ: Koje, be, domaćinstvo?

POPISIVAČ: Mislim… koliko vas živi u ovom stanu? Vi… ti i…?

DIZELAŠ: Ja i Roki, bate!

POPISIVAČ: Aham. A Roki je?

DIZELAŠ: Roki je moj cimer, bate! Logično! Ako živimo zajedno znači da smo cimeri!

POPISIVAČ: Znam, ali…

DIZELAŠ: Šta, da nisi misleo da smo pederi možda?

POPISIVAČ: Ne, ne, taman posla. Nego… jeste li u nekom srodstvu ili…?

DIZELAŠ: U srodstvo?! (gleda ga par sekundi) Dodji ovamo, bate.

POPISIVAČ: (uplašeno) Gde?

DIZELAŠ: Dodji, be, ovamo, be, kad ti ka’em! Dodji te upoznam sa Rokita. Da vi’š u kakvo smo srodstvo. Djido.

Popisivač ustaje i kreće za Dizelašem. Dolaze do sufite gde se nalazi prozor. Dizelaš otvara prozor, a onda se začuje jezivi lavež psa. Popisivač se prenerazi i uz vrisak brzo se povuče nazad. Dizelaš se glasno nasmeje.

DIZELAŠ: Hahaha… Ne boj se be, bate. Samo ti rek’o ćao. Hehehe… Mož’ sad jedan skivi? Da se povratiš!

POPISIVAČ: (istanjenim glasom) Može.

Mrak.


MARJAN TODOROVIĆ
Glumac Narodnog pozorišta u Nišu.

“Ja nisam pesnik iz školskih udžbenika
i nikada to neću biti,
ljubav sam dvoje državnih službenika,
običan momak što voli piti. 🙂