Marjan Maksa Todorović odlučio je da podeli sa nama svoj dramski tekst – MMM… GDE SMO ONO STALI?

Prvi deo i više o ovom tekstu pogledajte OVDE.

SCENA 2

Popisivač i baka sede za stolom. Baka plete.

POPISIVAČ: Dobro, bako, recite mi, ovo je privatno domaćinstvo, jel’ tako?

BAKA: Dabome. (posle par sekundi) …aaa, čekaj, kako privatno domaćinstvo?

POPISIVAČ: Pa, mislim… ustvari evo, ja ću da Vam pročitam celo pitanje, pa mi Vi recite koji je odgovor, jel’ može?

BAKA: ’Ajde, sine.

POPISIVAČ: Dakle, upitnik se popunjava za: pod 1 – privatno domaćinstvo, pod 2 – kolektivno domaćinstvo, pod 3 – prazan stan, pod 4 – stambenu jedinicu u kojoj žive samo privremeno prisutna lica ili pod 5 – beskućnike?

BAKA: Čekaj, čekaj, ’ajde ponovo; nije baba razumela baš najbolje. (skida naočari i prekida sa pletenjem)

POPISIVAČ: Znači, da li je ovo privatno domaćinstvo ili kolektivno domaćinstvo; prazan stan nije, pošto Vi, jel’te, živite ovde; ili je stambena jedinica u kojoj žive samo privremeno prisutna lica; ili je mesto u kome žive beskućnici, što isto vidim da nije slučaj, jel’ tako?

BAKA: E, sad će tebi baba da kaže. ’Oćeš li jednu kaficu da ti skuva baba?

POPISIVAČ: Neka, hvala, nemojte da se mučite.

BAKA: Ma, ne bre, kakvo mučenje, taman posla, pa ja to začas. Evo ima vruća voda. (ustaje i kreće prema šporetu) Kaži mi, kakvu kaficu piješ?

POPISIVAČ: Ali nema potrebe, stvarno.

BAKA: Samo ti kaži babi kakvu kaficu piješ i ništa se ne sekiraj. Slatku, gorku?

POPISIVAČ: Pa… srednju.

BAKA: Srednju? E taman kako i ja, alal ti vera. Sad će baba to začas. (stavlja džezvu i priprema kafu) Ja sam pa ranije pila mnogo slatku kafu. Uuuu, pa po tri čet’ri kašičke šećer stavim. Ono blago, blago, blago… pa capti. Ali mi počelo smeta. Poče gorušica mnogo da me muči. I onda sam morala da smanjim. Sad po pola kašičku – kašičku, kako kad, tek da nije dibidus gorka. Ono, i sad me želudac muči po malko, al’ nije kako pre.

Popisivač vadi mobilni telefon iz džepa i gleda u njega, a zatim ga lagano vraća nazad.

BAKA: A doktor mi rek’o pa skroz da batalim, da ju ne pijem uopšte, al’ ne mogu. Navikla sam se, pa ne mogu. I popijem si po dve – tri dnevno. Ama mi nije merak sama. Kafa si traži društvo. Imam tu još jednu babu u komšiluk, ona tako dodje ponekad, pa si s nju popričam se malo i popijemo si po kaficu, ali i ona stara, pa senilna, pa pola ne vidi, pola ne čuje, al’ šta da radi čovek. Bolje i sa nju takvu nego ovi moji… to je mnogo muka, sinko. (donosi kafu i stavlja je na sto) Evo, izvolte.

POPISIVAČ: Hvala Vam.

BAKA: Kad čovek ostane zaboravljen od decu, od to nema gore. Oćeš li vodicu jednu da ti sipam?

POPISIVAČ: Nema potrebe, hvala.

BAKA: Ovo… šta smo počeli, ’de smo stali?

POPISIVAČ: Pa… ja sam upisao da je ovo privatno domaćinstvo, pošto se generalno tako vodi, a sad ćete mi Vi reći osnov po kome domaćinstvo koristi ovaj stan. Da li je u pitanju vlasništvo, zakup, podstanarstvo, srodstvo, ostalo…?

BAKA: Aaa, pa nije ovo domaćinstvo, sine. Ovde ja sama živim.

POPISIVAČ: Da, ali po pravilima ovog popisa, i ako osoba živi sama u stanu, taj stan se vodi kao jednočlano domaćinstvo.

BAKA: Eee, moj sinko. Ne znaš ti šta je domaćinstvo. Ne znaš ti kakvo je domaćinstvo baba imala. I to puno s ljudi. I sa ljudi i sa stoku. I kuća i dvorište i bašta i imanje i sve je baba imala. Sad nema ništa. Ovo domaćinstvo nije.

POPISIVAČ: Ali, ne znam onda šta da pišem. Kako da vodim…

BAKA: Evo, sad ću ja da ti kažem. Ja sam ti, sine, bila udata za najvećeg gazdu u selo. (odlazi i donosi fotografiju) Evo, to je moj deda bio.

POPISIVAČ: Lep čovek.

BAKA: Lep. I bogat. I domaćin. Dva’es i sedam ’ektara imanje smo mi imali. Što njegovo, što ja što sam donela u miraz, što ono što smo dokupovali posle. I njive, i livade, i šume… i sve. (popisivač proba kafu i napravi blagu grimasu) Jel’ ti dobra kafica?

POPISIVAČ: Dobra.

BAKA: Nije li ti gorka?

POPISIVAČ: Nije, nije. Odlična.

BAKA: Ako ti je gorka, da ti donesem šećer još malo?

POPISIVAČ: Ne, ne, taman posla. Samo može, ipak, čaša vode jedna.

BAKA: (ustaje i ide po vodu) Pa, znam ja, zato te i pitam malopre. Mora vodica da se pije uz kafu, da ispere creva malo. (donosi vodu) Evo, izvolte.

POPISIVAČ: Hvala.

BAKA: Eee, kakvu smo vodu mi imali u selo. Od izvor. Pa čista, pa bistra, pa lepa, pa samo nju čovek da pije. Ovo ovde od česmu nije voda.

POPISIVAČ: Verujem vam. Nego, da nastavimo mi gde smo stali.

BAKA: E, dabome!

POPISIVAČ: Znači, osnov po kome domaćinstvo koristi ovaj stan.

BAKA: Ja ti reko’, sine, da ovo nije domaćinstvo.

POPISIVAČ: Dobro, ali šta onda da pišem?

BAKA: Piši, šupa.

POPISIVAČ: Ne, ali moram da napišem osnov po kome koristite ovaj prostor. Vlasništvo, zakup, podstanarstvo, srodstvo…?

BAKA: Piši, beskućnik.

POPISIVAČ: Kako beskućnik, pa ovo je valjda Vaš dom?

BAKA: Nije, sinko. Ova šupa nit je bila nit će ikad da bude moj dom. Ovde su me samo doveli da umrem.

POPISIVAČ: Ne razumem.

BAKA: Ne razumem ni ja, ali tako je. (pauza) Kad mi je deda umreo… nije deda, nego muž, al’ ja si ga zovem deda… e, kad je on umreo, baba je nasledila sve ono što smo mi godinama sticali. Kuću na dva sprata u selo, dvorište od trijes’ ara, čet’ri ogromna ambara za pšenicu i kukuruz, kombajn, traktor, mehanizaciju celu i plus oni’ dva’es i sedam ’ektara imanje. Sve je to deda na mene prepisao, jer je znao, mučenik, da ću ja da poživim duže od njega. On je, siroma’, umreo kad je napunio… šezdeset i pet godine. Radili smo u voćnjak jedan dan, brali smo šljive za rakiju… one pa mnogo be’oše rodile tu godinu, auuu, dvaj’es i pet kazana smo napunili, čudo jedno; i sve velike, ovol’ke, a slatke ko šećer… i tako beremo mi šljive, kad si ga njega tek odjedanput nešto preseče ovde ovako preko stomak. Presavi se čovek, poče se mršti… Radivoje, šta ti je? – pitam ja, on kaže ništa. Ama, nije ništa, vidim ja, al’ on neće da prizna. Kaže – beri šljive i ne beri brigu! Dobro, ’ajde. Dodjo’mo kući, sedo’mo da jedemo, al’ on ni da pipne. Jedan dan tako, dva dana, njemu sve gore i gore. ’Ajde kod doktora, jedva smo ga namolili posle nedelju dana da ga odvedemo u ambulantu. Ono pa, ambulanta nema kod nas nego u susedno selo. Kad tamo, doktor kad ga je video, kad ga je pregledao, zakrsti se čovek. Brzo, dade mu uput za Niš, za u bolnicu. Dodjo’mo ovde, staviše ga na ren’gen, pogledaše ga, al’ djavolaaa… već kasno. Kaže ona doktorica, fina jedna žena, mnogo ljubazna, kaže – pa, šta ste čekali dosad, što ga niste ranije doveli?! Mi smo pa tad već sami bili gore – sinovi obadvojica se poženili, došli u Niš, ispozapošljavali se, ćerka već beše otišla za Nemačku, ja sam ga sa komšiju dovezla iz selo ovde u bolnicu. Pa, reko’, doktorice, on sve priča kako mu nije ništa, i ovo što sam ga sad dovela i to je na živ zor bilo. Kaže ona – situacija takva i takva, pregledali smo ga, snimili… žao mi je što moram ovo da Vam kažem – još mesec dana život najviše. Meni se ona bolnica okrenu naglavačke. Kako, bre, još mesec dan?! Pa, zdrav bio do pre pet dana, mogao volu rep da i’čupa! Kaže ona – neka mu se fleka pojavila na pluća, to se proširilo, počelo da met… mer… metra…

POPISIVAČ: Metastazira.

BAKA: E to, dabome! I kaže, nije otkriveno na vreme, sad je već kasno da se leči i tol’ko. Majko mila, ode mi čovek, ma nije ni dvajes’ dana prošlo.

POPISIVAČ: Žalosno.

BAKA: Crna ja, gde ću, šta ću, ostala sam gore sama. Veliko imanje, sve palo na mene, a nema ko da mi pomogne. Ovi moji dolazili su u prvo vreme, sinovi, al’ i oni polako počeše da bataljuju… muka božja. E onda – majko daj da prodamo jednu njivu, majko daj da prodamo drugu njivu, šta će nam tol’ko imanje, ti ne mož’ da radiš, a ono propada… malo po malo, malo po malo, prodadosmo imanje, prodadosmo kombajn, traktor, mehanizaciju, oni napraviše ovu ovamo veliku kuću za nji’, a baba ostade gore sama. Ćerka se razvela, vratila se iz Nemačku, traži i ona njen deo, a neće gore u selo da živi s mene, prodado i stoku i živinu, njoj da kupim stan. I tol’ko. Od onol’ki gazdalak ostade pustinja. E onda sam se razbolela i ja, pa su me dovukli ovde i smestili me u ovu šupu, kobajagi da budem blizu doktori. A ustvari, samo zato što im je njima bilo teško da dolazu gore, da me obilazu. A i sad ovde, u isto smo dvorište, pa ih po deset dana nema da dodju, da me obidju, da me pitaju – majko, kako si? Treba li ti nešto? I nji’ dvojica se posvadjali, zakrvili se oko imovinu; u istu kuću živu, a ne razgovar’u. Braća rodjena. Ćerka prodala njen stan, opet otišla negde, ni ona sama ne zna ’de je… i kakvo sam ja onda domaćinstvo?!

POPISIVAČ: Uh… pa, ne znam šta da Vam kažem.

BAKA: Nema, sine, ništa ti meni da kažeš. Nego će baba tebi da kaže. Braću i sestre da si voliš i s nji’ da se ne svadjaš. Roditelji da poštuješ i da i’ čuvaš dok gi imaš. Decu kad budeš imao da učiš da budu dobra. A Bog šta ti bude dao, to već ne mož’ da promeniš.

Mrak.


gde

MARJAN TODOROVIĆ
Glumac Narodnog pozorišta u Nišu.

“Ja nisam pesnik iz školskih udžbenika
i nikada to neću biti,
ljubav sam dvoje državnih službenika,
običan momak što voli piti. 🙂”