Marjan Maksa Todorović odlučio je da podeli sa nama svoj nagrađivani dramski tekst – MMM… GDE SMO ONO STALI?
Prethodni deo pogledajte na ovom linku.
MEĐUSCENA
Popisivač je sam na sceni. Iz džepa vadi mobilni telefon i okreće broj.
POPISIVAČ:
Ej, ljubavi, ćao. Jel’ ste ustali? … Kako je? … Mhm! … Mhm! … Mhm! … Dobro, a ti? … Mhm! … Dobro, dobro, biće okej. … Pa, ništa, evo popisujem. … Ma, dobro, ne brini za mene… Dobro je… Ne znam još. … Da, rek’o sam im da mi javljaju… Pa, ne, rano je još, mislim… Pa, da! … Ma da, javiće se… Ne brini, ne brini ništa, biće sve okej! … Da! … Jeste! … ‘Ajde budite mi dobro, pa… Naravno! … Naravno! … Važi, ljubavi, ništa ne brini, zovem te čim… Da! … Naravno, ljubavi! … Okej, javljam ti se ja čim se budem čuo sa njima! … Važi, ljubavi! … ‘Ajde budite mi dobro, pa se čujemo kasnije. … Znam, mila! … Ljubi mi ga! … Naravno! … Volim, grlim, ljubim! … Ćao! … Ćao, ljubavi! (prekida vezu, duboko uzdahne, neko vreme stoji tako gledajući u jednu tačku, a zatim stavi telefon u džep i izadje sa scene)
SCENA 4
Popisivač i stari srpski seljak, poljoprivrednik, sede na tronošcima. Seljak kruni kukuruz rukama.
SELJAK: Jeste, sinko, jeste. Ja nesam mlogo od čkolu učil, al’ znajem ubavo kad nekoj od men’ pravi magare.
POPISIVAČ: Dobro, ja samo moram da popunim ove upitnike, jer…
SELJAK: Ti si samo raboti toj što si je tvoje. Razbiram ja, ne sekiraj se. Samo ti vikam da od toj pisuvanje za seljaka nema mlogo vajda.
POPISIVAČ: Ne znam, videćemo.
SELJAK: Ma, nema koje da gledamo. Slušaj ti deda koje ti vika.
POPISIVAČ: Dobro, recite mi, mmm… da li domaćinstvo koristi/obradjuje oranice i bašte?
SELJAK: Pa, ti koje misliš, od kakvo seljak živuje?
POPISIVAČ: Pa, znam, pretpostavio sam, ali moram da pitam.
SELJAK: Koristimo i obradjujemo.
POPISIVAČ: Voćnjake?
SELJAK: I votnjaci. Trijes’ i osam ara.
POPISIVAČ: Tridesetosam ari voćnjaka?
SELJAK: Dabome.
POPISIVAČ: Dobro. Vinograde?
SELJAK: Dvajes’ i dva ara.
POPISIVAČ: Oho. Znači, ima i vina i rakije?
SELJAK: Ma, ima i vino i rakija i mleko i pšenica i kukuruz i sirenje i sve ima, sinko, samo pare nema. Pare ni nikoj ne dava.
POPISIVAČ: Al’ bar jedete zdravu hranu.
SELJAK: Ma, jedemo gomna! Taj zdrava ’rana neće sama da nikne, dete, nego mora gu proizvedeš! Da poseješ, da nadjubriš, da okopaš, da požnjeješ, sve toj treba da se uraboti dokle sedneš da gu pojedeš! A država te jebe svaki dan, i vrz guzicu i niz guzicu! Pšenica džabe, kukuruz džabe, mleko onomad prosipujemo po putevi! Jabuke, kruške, šljive, sve ima al’ sve džabe! A benzin samo ripa! Te za dva dinara, te za tri dinara, te za pet dinara… ode u milion! A traktor neće na vodu da ide! Djubre platim više nego što naplatim pšenicu! I kurc moj ću vidim zaradu! I toj što ni otkupe oni ga odlagaju, odlagaju, odlagaju, pa ni plate tek kad ga pojede inflacija! I za koj’ moj onda seljak raboti, da te ja tebe pitam?!
POPISIVAČ: Nezgodno, stvarno.
SELJAK: A porez ni redovno stiza! Porez na državu mora se plati, a država teb’ kad treba da plati nešto, ti Milomire čekaj! I ovoj sad što ni popisuju, toj neje za ništa drugo, nego da ni oporezuju!
POPISIVAČ: Ne, mislim da ovaj popis sad nema veze s porezom.
SELJAK: More, kude nema veze, sinko, nemoj te lažu! Sve ima veze! Ete, daj de pročitaj sledećo pitanje, pa će odma’ da vidiš kako ima veze.
POPISIVAČ: Ukupno korišćeno poljoprivredno zemljište domaćinstva?
SELJAK: Ete! Pa, ne l’ ti vikam?! Toj me pituju kol’ko zemlju imam, jel’ takoj?
POPISIVAČ: Pa, u principu, da.
SELJAK: A zašto me pituju?! Ne li će dojdu da mi pomagaju kad berem carevicu?! Il’ kad sečem drva, da dojdu da gi dovukuju iz Popovo gumno?! Nema od toj ništa, dete! Samo ima da mi ispostavu račun za porez, pa se ti Milomire češaj posle kude te svrbi!
POPISIVAČ: Dobro, ali šta ja da pišem ovde, kao odgovor na ovo pitanje?
SELJAK: Pa, koje da pisuješ, pisuj toj koje treba! Ono ako pa ne prijaviš, ono posle još goro pa mož’ d’ ispadne! Jutre ću umrem, treba ostavim na decu mi, pa posle oni muku da si imaju, da dokazuju kuj kol’ko ima i na koga kol’ko pripada, zbog brljivoga tatka!
POPISIVAČ: Dobro, znači koliko je ukupno vaše zemljište? Ono koje posedujete?
SELJAK: Pa, ete – petnajes’ ’ektara njive i trijes’ i osam ara votnjaci i vinograd dvajes’ i dva ara i ’ektar i po pod šumu, to je kol’ko?
POPISIVAČ: Uh, čekajte… ne mogu…
SELJAK: Sedamnajes’ ’ektara i još deset ara preko. Tol’ko ima deda.
POPISIVAČ: (piše) Dobro, znači sedamnaest ha i deset a.
SELJAK: Dabome. Pa, kad pogleda onaj tamo u državnu komisiju, pa kad spoji sedamnajes’ ha i deset a, pa kaže aaa-ha! (dok to izgovara trlja dlan o dlan, a na kraju udari dlanom o pesnicu) …dodji dedo ovamo! Eve ti priznanica za porez da platiš! Čestitka, krk!
POPISIVAČ: Hahaha…
SELJAK: Smešno ti, sinko?! I men’ bi bilo smešno da mi neje guzica na plotnu. Nego žeško, pa me oprljuje.
POPISIVAČ: (kroz smeh) Dobro, jel’ možemo da nastavimo?
SELJAK: Pa, nastavljaj ’ajde, jebiga, kad smo zajeli gomna daj da gi dokusamo do kraj!
POPISIVAČ: (i dalje kroz smeh) Ovaaaj… ovako… domaćinstvo gaji? Pa sad treba da upišem broj goveda, svinja, ovaca, koza, živine… svega što gajite.
SELJAK: Pa, i toj li će mi popisuju?! E jebi ga u dupe! Pa, men’ mi država neje poklonila nijednu kravu i nijednu svinju, ni kokošku nijednu mi neje poklonila, pa će mi gi sad popisuje! Za kvo da mi toj popisuju?! ’Ajde njive i šume i votnjaci su zemlja, a zemlja čini državu, pa čovek i da razumi što ’oće da vidu kol’ko zemlja na koga pripada, al’ što gi nji tamo boli stojko kol’ko ja imam ovce i kokoške?! Oni mi gi ne ’rane, ja si gi sam ’ranim!
POPISIVAČ: Pa, dobro, šta onda da pišem? Mislim, ja ,u principu, pišem samo ono što mi Vi kažete, sigurno neću da idem da Vam brojim stoku i živinu, tako da…
SELJAK: Ondak pisuj da nemam ništa! Što mu pa jebem! A u pičku materinu! Pa, neje ni Milomir budala! Ono toj čas mož’ se rodi ili da lipše il’ da ga zakoljem il’ da ga pazarim il’ da ga prodadem, jel’ takoj?
POPISIVAČ: Haha! Pa, u principu, da.
SELJAK: Ondak, u princip, piši nema ništa.
POPISIVAČ: Haha! Dobro.
SELJAK: ’Oćeš li rakijicu jednu da ti sipem, da probaš?
POPISIVAČ: Ne bih, hvala.
SELJAK: Domaća, sam sam gu pekal. Taze, ovogodišnja. Jeste presna, al’ jebi ga s’g, druga nema.
POPISIVAČ: Verujem, ali zaista ne bih, rano je još.
SELJAK: E pa, mene neje rano. Ja za men’ mora da si natočim jednu. Sedi tuj, sg ću se vrnem. (ustaje i odlazi sa scene, uzimajući usput prazno čokanjče koje mu je stajalo iza stolice)
POPISIVAČ: Važi, važi, nema problema.
SELJAK: Č’s!
Mrak.
SCENA 5
Popisivač sedi za stolom sa sveštenikom u mantiji. Scena je malo obogaćena crkvenom ikonografijom.
POPISIVAČ: Dakle, ovo se vodi kao kolektivna stambena jedinica, jel’ tako? Mislim, verska ustanova? Crkva?
POP: Crkva, dete moje, Crkva. Crkva je spas. Crkva i Svevišnji Gospod naš Isus Hrist. On je naše utočište i naš branič. On – Bog naš, a ne varljivi čovek i nedosledni i prevrtljivi ljudi, naš je Pomoćnik i Pokrovitelj. I zato u zaklonu Svevišnjega i u seni Svemogućega i treba napasati naše duhovno stado i blagodarnošćuću Božijom spasavati ga.*
POPISIVAČ: Mhm.
POP: Jer, dok nosimo krst naš i ovoga naroda našega, treba da nas uvek i iznova ispunjava Ljubav Božija i rukovodi srca naša prema svima i svakome, a ponajpre prema neprijateljima našim. To je Božanska ljubav, dete moje. Ljubiti samo one koji nas vole i činiti dobro samo onima koji nas vole i čine nam dobro, to i nije veliki podvig. Tako su uvek radili i danas čine savremeni fariseji. Jer, vidiš li, sine, na Kosovu šta nam rade danas? Na toj Svetoj Srpskoj Zemlji, koja je odvajkada bila naša kolevka i naša duhovna svetinja. Oholi i silnici ovoga sveta gaze i ponižavaju naš Srpski narod na Kosovu i Metohiji, a sve to čine u ime „ljudskih prava“. Eto ti paradoksa. Oni isti koji po čitavom svetu i kod nas, s pravom dižu svoj glas tamo gde se krše ljudska, nacionalna i verska prava, ne reaguju onda kada se ta prava krše kod naše napaćene braće i sestara na Kosovu i Metohiji. Kad je god učinjen ili se planira učiniti zločin nad Srbima, ili progon istih, gle „naši humanitarci“, da li slučajno? – bave se drugim temema – kao npr. procesuiranjem ratnih zločina u Hrvatskoj i Bosni. Ali ne i na Kosovu. I Metohiji. Znači, sve je jasno! Oni samo rade po programu i planu svojih nalogodavaca i izvršavaju volju onih čiji tragovi na ovim prostorima „smrde nečovještvom“.*
POPISIVAČ: Uh! Jeste, ali… mislim da sve to ipak nije tako jednostavno.
POP: Nije! Nije jednostavno, dete moje! Jer isti ti, svetski „dušebrižnici“ danas nam nude da uđemo u Evropu, ali sa jednom previsokom cenom – da se odreknemo Kosova i Metohije. A šta smo onda? Šta je telo bez glave? Šta je čovek ako mu se srce uzme? Obična telesina. E to je Srbija bez Kosova.**
POPISIVAČ: Da, ali ja ipak mislim da je sve to više u sferi politike nego… neke duhovnosti.
POP: Jeste, ali ja ne znam šta naši političari misle. Jer ako treba da uđemo u Evropu, a da žrtvujemo Kosovo i Metohiju, onda šta?!**
POPISIVAČ: Paaa…
POP: Lepo da im se zahvalimo na dobroti i ljubavi njihovoj, neka nas ostave same, neka nam ništa ne čine, al’ da naše Kosovo ostane sa nama. Oni nam danas uzimaju ono što je najdragocenije i najsvetlije. Hvala im na takvom prijateljstvu.** Jel’ tako?
POPISIVAČ: Mmm… nisam ja baš dovoljno pametan za te visoke politike.
POP: Jel’ znaš ti, sine, šta je naš veliki Vladika Nikolaj napisao o Kosovu?
POPISIVAČ: Znam da postoji neki njegov tekst na temu “Kosovo je duša Srbije”.
POP: “Kosovo je duša Srbinova”!
POPISIVAČ: Da, tako nešto.
POP: (govori tekst Vladike Nikolaja)
„Kosovo nije dolina,
nije ni ravnica,
ni brežuljak na Gazimestanu,
ni žitno polje kraj Laba i Sitnice,
ni vinogradi koje su naši preci zasadili,
a ruke potomaka negovale,
nije ni kosturnica, ni jama nepregledna…
Kosovo je duša Srbinova,
njegova rana nezaceljena,
krv njegova,
njegova kletva i molitva,
njegovo pamćenje
i njegova kolevka,
u kojoj je svako sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi
primilo i Svetu pričest
i Zavet umiranja za slobodu
i mržnju na ropstvo…
Jer Kosovo je sve što imamo
i što jesmo.
Kosovo je
ZEMLJA ŽIVIH!
POPISIVAČ: Ja sam čuo jednu malo moderniju pesmu na temu Kosova, ali nije sad baš ni vreme ni mesto za te teme.
POP: Kako nije, dušo moja, zašto nije? To je tema za uvek i svuda.
POPISIVAČ: Ma, znam, ali…
POP: Ne, ne, ne… ‘Ajde, ja bih baš voleo da čujem.
POPISIVAČ: Pa ne, neki moji drugovi su pravili obradu one narodne pesme „Ječam žnjela“… Znate tu pesmu?
POP: Kako da ne znam, to je predivna melodija.
POPISIVAČ: E pa, oni su to preradjivali u nekom svom aranžmanu, naravno uz mnogo
više teksta i na malo drugačiji način, i ja sad baš ne mogu da se setim kompletne pesme, ali znam da refren otprilike glasi:
„Da li si kupljena il’ oteta, da li si sveta ili prokleta?
Da li si kupljena il’ oteta, da li si sveta ili prokleta…
…zemljo!“
Par sekundi pauze, u kojoj sveštenik značajno i ispitivački gleda u popisivača, što u trenutku stvori neprijatnu tišinu.
POPISIVAČ: Nego, da se mi vratimo s Kosova ovde, da završimo ovo što smo započeli? Mislim, ovaj popis. Znate, ja imam još dosta toga da obidjem, pa bih morao da se ubrzam malo.
POP: (nakon još par sekundi pauze) Mmm, da…
Mrak.
* – citat Episkopa Hrizostoma iz besede povodom Praznika rodjenja Presvete Bogorodice i početka rada obnovljene Bogoslovije Sv. Kirila i Metodija u Prizrenu
** – citat Patrijarha Irineja povodom posete Jagodini, oktobra 2011. godine (prim.aut)
MARJAN TODOROVIĆ
Glumac Narodnog pozorišta u Nišu.
“Ja nisam pesnik iz školskih udžbenika
i nikada to neću biti,
ljubav sam dvoje državnih službenika,
običan momak što voli piti. :)”
Komentari (0)