Da li sami biramo svoja zanimanja ili ona biraju nas? Kada kažeš da voliš svoj posao, da ti je bio „predodređen“, to možda više govori o tebi nego što misliš. Bar tako kažu psiholozi i psihijatri.

Dr Ivajlo Ilijev psihijatar i psihoterapeut kaže da je izbor profesije pokušaj da nešto popravimo u obrascima u kojima smo odrastali. Naravno, pre svega me je interesovalo zašto se ja bavim ovim poslom, pošto je poznato da se novinari često hvale koliko vole svoj posao.

„Novinari su ljudi koji nose u sebi jedan visok nivo znatiželje, visok nivo intelektualizma, visok nivo, pre svega, potrebe da nekako proniknu u nekakvu istinu, jer je nekada u njihovom razvoju, obično od nulte do 16. godine postojala neka neuralgička tačka za koju nisu bili sigurni da je istinita, za koju nisu bili čvrsto ubeđeni da je to to“ – objašnjava dr Ilijev i dodaje – „To su ljudi koji često zbog svoje raznovrsne potrebe da otkrivaju mnoge aspekte života, često mogu da klize u nešto što se zove disperzija ili rasipanje. Međutim postoji niz primera, bez obzira koliko je to zanimanje danas, nažalost, strašno potcenjeno, kao i mnoga značajna zanimanja, mogu da jednog dana dosegnu jedan nivo visokog intelektualizma, kao što je primer mnogih poznatih novinara u svetu i kod nas.“

Dok sam motala u glavi film svog detinjstva pokušavajući da proniknem u to ko me je i šta lagao (ili sam mislila da me je lagao), pali su mi na pamet i ljudi kojima smo u detinjstvu, posle roditelja, najviše verovali – učitelji i nastavnici.

„Zašto se neko bavi zanimanjem koje je u vezi sa radom sa decom? Sigurno je da on/ona želi na neki način kroz to zanimanje da ispravi neke aspekte iz svog detinjstva. Učitelji i nastavnici, uopšte ljudi koji se bave tim pedagoškim zanimanjima, njihovi suštinski motivi jesu nekakvo čeprkanje po tim infantilnim delovima i nemogućnost da poprave, isprave, koriguju nešto što je u detetu koje su i sami bili“, kaže dr Ilijev i dodatno objašnjava još jednu podgrupu – „Evo zanimanje, recimo, profesora stranih jezika. Oni su vrlo inteligentni, a zanimljivo je da je struktura recimo profesora engleskog i psihologa gotovo identična, evo zašto! Profesori stranih jezika imaju potrebu da, baveći se nekim drugim kulturološkim konceptom, naprave neki beg od ovoga gde jesu. To je suštinski razlog. Ako je to ruski ili neki slovenski jezik, onda je ta potreba manja. Ako je engleski ili nemački onda je potreba nekog srednjeg intenziteta. Ako je arapski ili kineski, onda je njihova potreba za separacijom, za begom mnogo veća. “

Kroz izbor zanimanja pokušavamo da razrešimo nešto u nekim našim nerazrešenostima, pre svega sa primarnim objektima, a to su roditelji, dakle da uradimo nešto suprotno ili isto kao roditelji – objasnio mi je dr Ilijev:

„Postoje zanimanja koja imaju nekakav militantni okvir, ka kojima vodi neka potisnuta agresija koja je bila zapravo ka nekom ko je sigurno bio vrlo bitan u jednoj fazi života. Ko bi to mogao da bude? Pa uglavnom, opet, roditelji. To su zanimanja koja ljude nepogrešivo vode ka policiji, ka vojsci, često možemo takve ljude da pronađemo među hirurzima, koji ipak rade jedan sjajan, grandiozan posao koji spašava živote. Ali onaj motiv koji ih vodi uglavnom jeste neka vrsta ljutnje. Slično je i kod, recimo, mesara.“

Borba sa samim sobom

Dok nekog vodi bes prema nekom drugom, drugi se kroz svoj poziv suprotstavljaju sami sebi.

„Ljudi koji biraju npr. zanimanja sudija – poznat je fenomen da sudije nose u svojoj psihološkoj strukturi da u privatnom životu imaju dosta problema sa ambivalencijom, sa neodlučnošću i oni biraju zanimanje u kome će pre svega lajtmotiv biti donošenje odluka“, objašnjava dr Ilijev i privodi kraju ovu našu listu zanimanja sa – umetnicima:

„Oni uglavnom kroz taj proces koji mi zovemo sublimacija – pretvaranje nezadovoljenja u nešto kreativno, na neki način razrešavaju te svoje konflikte. Ali često se dešava da to ne bude dovoljno. Ako se i lično ne bave sobom… Istorija je prepuna, da kažemo, genija koji su vodili vrlo problematične privatne živote ili bili vrlo nesrećni. Taj princip sublimacije, na njemu su nastajala i neka od najmonumentalnijih dela umetnosti, nauke. Međutim, ti ljudi su u osnovi vodili vrlo nesrećne živote, jer je njihov emocionalni deo, nažalost, bio samo jedna suprotnost od grandioznih dela koja su  često umeli da izgrade.“

I za kraj, pošto smo počeli sa mnom, odnosno mojim zanimanjem, završićemo profesijom mog sagovornika – „I mi psihijatri isto imamo nešto nerazrešeno, ono što nas vodi ka tom pozivu“.

Sad mi je lakše 🙂