Umetnost cenjkanja nije zaboravljena u Nišu kažu prodavci na pijaci.
“Ja pristajem na cenjkanje. Ja im dam nekad nešto džaba kad treba, bez para – samo da mi ne dosađuju”, kaže Dragan Stojanović.
“Hoće da se cenjkaju, ali neki put se nerviram, neki put ne. Neko je bezobrazan, neko ne… Šta da radim…”, dodaje Dragica Denić.
Kupci sa kojima smo mi razgovarali, kažu da se ne cenjkaju.
„Nema cenjkanja, nije lako nikome. Jako su dobri ljudi i treba poštovati ljude i ovu lepu robu. Nema cenjkanja. Ja mislim da uvek treba da se plati i da se ljudi ispoštuju”, objašnjava Olivera Najdanović.
“Ja se ne cenjkam. Ja prođem po pijaci, vidim cene i onda kupim šta mi se sviđa. Zato što oni ipak spuste tu cenu, a vi hoćete još da je ubijate”, kaže Živan Tančić.
“Smatram da je svako došao tu da zaradi koji dinar i da ljudi od toga žive, kao što mi živimo od svog posla koji radimo”, objašnjava Tanja Stojanović.
A ko se najčešće cenjka?
“To su ovi penzioneri najstariji, od osamdeset godina, pa na gore. Ne znaju šta hoće. Pitaju samo da pitaju, da im prođe vreme“, tvrdi Dragan.
Savet za početnike
Džepove im ne prazne pojedinačni slučajevi, kažu prodavci, ali godišnje može da se izgubi dosta novca zbog cenjkanja. Ipak, ne zameraju – kada su kupci ljubazni.
“Da ti pravo kažem za njih je to skupo, a za nas je pa to jeftino. Mnogo radiš, mnogo ulažeš i oni se svađaju, al’ eto… Spustimo cenu”, žali se Zorica Todorović.
Cenjkanje nije srpski izum, ima ga svuda u svetu. Negde je čak i nezaobilazni ritual – može da bude uvredljivo ako prihvatite prvu cenu. Zato, ako putujete, dobro se raspitajte o običajima. Da li ćete se cenjkati u Srbiji – odlučite sami. Ali zapamtite – lepa reč i cenu paprike snižava 🙂
Novinar, kamera, montaža: Petra Naumović
Muzika: Hip Bone – Quincas Moreira
Komentari (0)