Da li nam je pametni telefon postao produžetak ruke i šta to može da prouzrokuje?

“Primećujem da i učenici i kolege takođe, koleginice, bez svojih mobilnih telefona ne idu nigde. Mobilni telefoni su aksesoar, deo svakodnevni, prosto, deo ljudskog tela. Bez toga nikoga nećete videti ni na hodniku, ni na ulici, bilo gde. U toaletu, gde god da se sretnete, tokom razgovora ljudi drže telefone, đaci isto”, primećuje direktorka niške Umetničke škole Ana Nikolić.

Departman za psihologiju na niškom Filozofskom fakultetu bavio se istraživanjem o upotrebi pametnih telefona kod adolescenata.

“Istraživanje pokazuje da adolescenti pametni telefon najviše koriste za slušanje muzike, za slanje tekstualnih poruka i za društvene mreže. To su ta – top 3. Ne čitaju knjige, novine, slabo koriste navigaciju, to su manje interesantne opcije“, kaže Jelena Opsenica Kostić, upravnica Departmana za psihologiju na niškom Filozofskom fakultetu. Ona je, upravo na ovu temu, održala predavanje učenicima niške Umetničke škole.

Novinar, kamera, montaža: Sonja Urošević
Muzika: Italy Jr – Underbelly

A šta nam radi pametni telefon?

“Evo šta nam radi – stavlja nas u neko stanje neprekidne pažnje, da nešto ne propustimo. On stalno i signalizira – tan,tan i ti ne možeš prosto da odoliš, da ne pogledaš šta je. A telefoni su namerno napravljeni upravo da bi mi stalno gledali u njih. I taj hipermonitoring nije dobar za nas. Nije dobar ni za naš nervni sistem. Jer nismo stvoreni da toliko dugo motrimo na toliki broj informacija. I onda nas dovodi u neko stanje podeljene pažnje, odnosno, neki autori to nazivaju digitalnom maglom.”

Ako oslabe neuronski sklopovi koji kontrolišu interpersonalne interakcije, mi možemo postati nespretni u njima.

“Pošto, prosto ne znaš od toliko informacija gde da pogledaš, pogotovo ako sediš s drugim ljudima. Oni sad tu nešto pričaju, obraćaju se i tebi, a tvoj telefon se takođe obraća tebi. I ti, kome ćeš pre da pokloniš pažnju. Tako da to može da zamori i bukvalno nervni sistem. A može i da učini da propustimo neke suptilne znake, neverbalne, koje nam šalju naši prijatelji. Da su tužni, da im treba naša pažnja, da im je dosadno, da ih nerviramo, možda… A mi sve te znake propustimo jer bacimo jedan pogled na njih, klimnemo glavom, pa se vratimo na svoj pametni telefon.”

Postoje rezultati koji govore o tome da je digitalnim urođenicima potrebno značajno više vremena nego odraslim osobama (koje nisu digital natives) da prepoznaju facijalnu ekspresiju.

Ipak, kada je reč o međusobnim odnosima, probno istraživanje na niškom Filozofskom fakultetu nije pokazalo da upotreba telefona ima neke štetne efekte na prijateljstvo, na povezanost sa prijateljima.

“Starije generacije, naravno, uvek manje blagonaklono gledaju na ono što nove generacije izmisle kao način kontakta. Kao – ne možete da pričate, je l’ morate da kucate?!? Ali, izgleda da se mladi vrlo lepo snalaze sa upotrebom te nove tehnologije. Tako da zaista ne mogu da kažem… ovo neko pilot istraživanje nije dalo nikakve rezultate koji bi ukazivali na neke negativne efekte. E sad, uključili smo još neke, nove varijable, imaćemo, nadam se, bolje, pouzdanije podatke. Ali u svetlu ovog malopre rečenog… Ne očekujem da će zapravo biti nekih negativnih efekata”, objašnjava Jelena Opsenica Kostić.