Novinar i TV voditelj Aleksandar Stojković iz Vranja napustio je Srbiju 2015. godine i sa svojom porodicom sada živi u američkoj državi Nju Džerzi. Kako je rekao za Megafon, za započinjanje novog života se odlučio kako bi svoju porodicu sklonio na bolje i bezbednije mesto. Stojković se novinarstvom bavi od 2004. godine.

Aleksandar na OK radiju

Prvo radno iskustvo stekao je na radiju Bonton i BIT televiziji u Beogradu. Po dolasku u Vranje, dobio je posao na OK Radiju. Honorarno je radio i za televizije Fokus i 017. Posao dopisnika obavljao je u beogradskom listu Pravda, a stalni dopisnik dnevnika Informer bio je od osnivanja lista do odlaska iz Srbije.

Dugogodišnji je član Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Međunarodne federacije novinara IJAS, sa sedištem u Briselu.

Aleksandar na seminaru

Prošao je mnoga stručna usavršavanja, a od najznačajnijih izdvaja obuku za medija menadžment u organizaciji Ambasade SAD u Beogradu, zatim BBC školu za radio voditelje, seminar “Medija menadžment i marketing” koju su partnerski organizovale NVO Integracije sada i Ambasada SAD, online novinarstvo u organizaciji nemačkog DW i Labris obuku za izveštavanje o marginalizovanim grupama. 

Kaže da je kroz jedanaestogodišnji rad doživeo “sve i svašta” i da je to bio najveći razlog za odlazak iz Srbije.

Zašto si rešio da odeš?
Zato što mi se smučilo sve. Novinarstvo je lepo, ali mnogo manje nego što je naporno i opasno. Bilo je dosta lepih situacija i korisnih poznanstava, ali je nažalost u mom ličnom primeru, bilo više ružnih stvari koje želim što pre da zaboravim. Biti novinar u Vranju i uopšte u Srbiji nije nimalo lak posao. Mnogo je teže nego što izgleda. Tačno je da to ne znači da si uvek na terenu, po vetru, kiši, snegu, jakom suncu, ali znači da svako i bilo gde može da ti preti, vređa, psuje. Ne želim da sada ja ovde “prosipam pamet” o stanju medija u Srbiji, jer to rade kompetentniji ljudi od mene, ali se svakoga dana može pročitati, videti, čuti vest o novom napadu na novinare. I skoro nijedan slučaj nije završen, a napadač procesuiran. Problem je, dakle, u sistemu. Oni koji su zaduženi da zaštite medijske radnike, izložene svakodnevnim verbalnim i fizičkim napadima očigledno to ne rade. Štaviše, svedoci smo da upravo ti sve češće napadaju novinare. Prepušteni smo sami sebi, a udruženja čiji smo članovi tu i ne mogu mnogo da pomognu, osim da, kao izgrebane ploče, svakodnevno apeluju na nekoga ko to ne želi ni da čuje. E od toga mi je više muka. Bavio sam se ljudskim pravima Albanaca na jugu Srbije, smetalo je Srbima. Pisao sam o gej populaciji, smetalo je heteroseksualcima. Radio sam price o Romima, smetalo je Srbima. Političke teme kojih je bilo najviše, ne želim ni da pominjem. Suština je da sam uvek nekome smetao. Ako to nije bila priča u novinama ili na radiju, onda je smetalo to što nosim crveni ili žuti džemper i što imam pirsing na licu.

Aleksandar u Njujorku

Uglavnom sam bio “peder”, “šiptar”, izdajnik”, “špijun”, “majmun”, “plaćenik”, “izrod” i još mnogo, mnogo toga. Sramota me da navodim. Duga je to priča, sa mnogo dokaza, podataka i činjenica, a vremena malo, pa ću samo kratko zaključiti da sam otišao, jer moja porodica i ja tamo nismo bezbedni.

Koliko ti je vremena trebalo da tamo započneš novi život?
Amerika je prosperitetna zemlja i tu nema pogovora, ali ništa ne može na brzinu. Ježim se dok čitam tekstove u kojima “Srbende” pljuju Ameriku, a nikako da iz nje izađu. Valjda to rade kako im rodbina i prijatelji ne bi tražili pomoć. Mi smo ovde evo već skoro godinu i po i još uvek se sređujemo. Još mnogo vremena će trebati, jer nije baš jednostavno napustiti mesto u kome si živeo 30 godina i početi sve ispočetka. U svakom slučaju, sve ide mnogo brže i lakše, nego što bi to bilo u Srbiji, jer svako radi svoj posao.

Mediji u SAD

Razlika u novinarstvu tamo i ovde?
Pa to kao da poredite gradonačelnika Beograda i predsednika planinske mesne zajednice Barelić. Razlika između ovdašnjeg i tamošnjeg novinarstva je kao i razlika u svakoj drugoj struci. Za početak, novinari u SAD imaju status službenih lica. Tu je, rekao bih i kraj priče. Ma rade ljudi u normalnim uslovima, sa kulturnim ljudima i savremenom opremom. Plate za ovaj standard i nisu baš nešto posebno velike, ali su dovoljne za normalan život.

Kako se rad vrednuje u SAD, a kako kod nas?
Pa zar se kod nas rad vrednuje? Nisam stekao takav utisak. Ipak se u Srbiji više ceni politička članska karta. Vezano za to, setih se komentara koji je na moj račun stigao OK portalu. Neko mi tada “reče” da od izbora 2016. godine “za mene mesta u Vranju više nema”, a nisam bio član nijedne stranke, kunem se. U SAD koliko radiš, toliko zaradiš. Nije tačno da naši ljudi mogu isključivo da čiste WC na autobuskim stanicama i grade mostove na + 40 stepeni. Sve zavisi od čoveka i njegovih ambicija. Sezonci koji turistički dolaze na po šest meseci gledaju da odrade što teže poslove, jer su oni najplaćeniji i vraćaju se nazad. E ti ljudi rade popularni azbest i uzimaju po 200 dolara najmanje za smenu. Verovali ili ne, najmanje zarađuju kancelarijski službenici, jer se njihov posao smatra lakšim. Znači, koliko se naprežeš, toliko i zarađuješ.

U čemu je najveća razlika tamo i ovde?
Ovaj odgovor biće najkraći. U ljudima.

Šta ti je najsmešnija pojava, događaj i sl. što si doživeo tamo, a ovde nikad ne bi?
To što je žena u gaćama, brushalteru i sa viklerima na glavi izašla do prodavnice. Ovde te ne gledaju šta si obukao i nikoga ne interesuju tvoj život i tvoje navike, ali eto, ja se još uvek privikavam, pa mi je ta pojava bila malo čudna, ali simpatična. Na kraju, ženi bilo vruće, nama niko nije kriv što smo patrijahalno vaspitavani.

 

Trenutno je kod vas vanredna situacija, a ovde si često izveštavao o vanrednim situacijama, napravi nam poređenje – kako to funkcioniše u SAD, a kako kod nas?
Tačno, imali smo snežne oluje i opšte kolapse. Što se tiče izveštavanja o tome, sve je bilo medijski pokriveno. Iz novinarskog ugla, stekao sam utisak da je sve teklo bez problema. Novinari na terenu, obezbeđuje ih policija, vatrogasci pomažu, svi daju izjave, podatke informacije.

Aleksandar na zadatku

Moja iskustva iz Srbije po tom pitanju su grooooozna. Imali smo nekoliko vanrednih situacija i to je za novinare bio rudarski posao, bukvalno. Morao si da “kopaš i grebeš” da bi došao do bilo kakve informacije. Zoveš Odeljenje za vanredne situacije, šef nije tu. Pozoveš vatrogasce, oni ne smeju da ti daju informacije “bez odobrenja Beograda”. U Beogradu te na centrali prebacuju iz jedne u drugu, treću, četvrtu kancelariju. Nigde nikoga, svi na doručku. Okreneš lokalni Štab za vanredne situacije, a tamo glavni čovek ti se nekad zbog neke vesti zamerio, pa ti zalupi slušalicu. Kreneš da slikaš i snimaš primera radi nabujalu reku, kad tamo policijski kordon. Da te puste, pa Boga nema. Ti pokušaš odatle da uslikaš bar nešto, policajac istog trenutka kao zapeta puška nasrne na tebe…Vratiš se u redakciju i možeš samo da sedneš, otplačeš i ides kući. Šta god da se desi, američki novinari bivaju odmah obavešteni i upućeni na mesto dešavanja, ne zbog njih, već zbog javnosti. E to je suština cele price. Javnost treba i mora sve da zna, a ne samo o izrežiranim scenama i supermenima u Feketiću.

Šta ti najviše nedostaje iz Srbije?
Pojedini ljudi i ništa više. Svega ostalog ima i ovde, pa i makedonskog ajvara, leskovačke mućkalice, bosanskog bureka i peglanih kobasica. Mada, ja ipak više uživam u američkoj brzoj hrani.

Da li bi se i pod kojim uslovima vratio u Srbiju?
Taman posla. Sve dok se ja o tome pitam, svakako ne. S obzirom na to da je situacija u Srbiji sve gora, a novinari sve ugroženiji, teško da bi mi tako nešto i palo na pamet. Želim da moja deca žive normalno i u zdravom okruženju. Ako neko pokuša da me vrati, vezaću se za radijator 🙂