Prva međunarodna ženska moto štafeta stigla je i u Niš. Dovezlo je više od 25 bajkerki iz Srbije i sveta. Preuzele su je od makedonskih “koleginica”, a predaju je Mađaricama.
“Motor nije muška stvar. Mi smo, žene, po prirodi malo anksioznije, pa se možda malo teže odvažimo da se bavimo nečim što nosi dozu neizvesnosti. Kada taj strah prebrodimo, svet je naš. Znači, ne postoji stvar koju žena ne može. A pogotovo kada se žene ujedine. Vidite ovo. Ovo je čudo jedno. Ceo svet se ujedinio oko jedne štafete. Sve žene bajkerke”, kaže Ana Radžić, ambasador WRWR štafete u Srbiji.
Sa štafetom je, od samog početka – 27. februara u Škotskoj – i Kolet iz Australije. Do Srbije je prešla 13.000 km i obišla 16 zemalja.
“Desetog dana sam se probudila i pomislila – šta radim? Da li sam luda? Ali posle 10. dana je postalo rutina i bilo je ok. Jer desetog dana sam pomislila – da li radim pravu stvar? Ostavila sam posao, prodala kuću da platim ovo”, objašnjava Kolet.
Kolet je bajkerka punih 36 godina, od punoletstva. Planira da obiđe ceo krug sa štafetom. Do sada je u tome nisu sprečili ni sneg, magla i kiša. A najviše se raduje upoznavanju novih ljudi i kultura.
“Za mene je najbolji trenutak do sada verovatno bila Španija. U Španiji su bile samo žurke, žurke, žurke. Što je fantastično.”
Novinar, kamera, montaža: Sonja Urošević
Muzika: 1973 – Bruno E.
Kako je nastala prva ženska moto štafeta?
Ideja o štafeti potekla je iz Velike Britanije. Cilj je da se proizvođači opreme za bajkere prilagode i ženama i okanu se stereotipa kao što su “roze leptirići” 🙂 U Srbiji je cilj i da se skrene pažnja na borbu protiv raka dojke i raka grlića materice. Roze marame su tu da podsete na redovne preglede.
“Mi, balkanske žene, nekako uvek mislimo o svima drugima a najmanje o sebi – ako kad vide motor pomisle i sete se da je vreme da se pregledaju i da na vreme mogu da spreče tu neku bolest, naša misija je uspela”, kaže Ana Radžić, ambasador WRWR štafete u Srbiji.
Holanđanka Josa koja živi u Srbiji, sa štafetom obilazi ceo Balkan. Njen put trajaće ukupno dve nedelje.
“Nisam bila tako dobar vozač kad sam krenula. Ali sada volim i krivine i sve to. A pre, ja sam samo – ravno je ok. Ali sada sam baš mnogo naučila posle 4.000 km”, priča nam Josa.
Josa vozi tek pet godina i do sada je najduže vozila 400 km sa prijateljima. Ovo joj je bio, i dalje je, veliki izazov, ali i uživanje.
“Ja sam do sada samo vozila sa muškarcima, a sada vozim sa ženama i to je mnogo drugačije. Za sve treba malo više vremena, ne znam kako to da kažem. Ali vidimo koliko žena ima ovde. Sve smo kao sestre. I lepo je.”
Plan je da štafeta obiđe oko 90 zemalja na svih 6 naseljenih kontinenata. Za godinu dana će se vratiti tamo odakle je krenula – u Veliku Britaniju.
Inače, prema istraživanjima u SAD, svaki peti motor u vlasništvu je žene. Ambasadorka WRWR štafete kaže da Evropa ne zaostaje mnogo za tom statistikom. A za nju je vožnja motora – meditacija u pokretu.
“Mene motor smiruje. Znači, nije ono, adrenalin, vetar u kosi itd. Meni je motor mojih pet minuta. Sednem na motor, šum vetra, kaciga, tišina… Ja nekad i pevam, kako sam raspoložena. Bukvalno posle vožnje motora, ponedeljak više nije strašan dan”, zaključuje Ana Radžić, ambasador WRWR štafete u Srbiji.
Komentari (0)