Kada je diplomirala u martu 2016, dvadesetpetogodišnja Maja Stevanović iz Niša bila je svesna da je čeka volontiranje koje traje godinu dana, kako bi kasnije mogla da polaže državni ispit.
Završila je osnovne studije Visoke škole za vaspitače strukovnih studija u Aleksincu i bila rešena da pronađe posao u struci.
Maja Stevanović
“Razmisljala sam gde bih mogla da volontiram, a da postoji mogućnost da nastavim da radim i zarađujem na tom mestu. Zbog iskustva drugih koleginica koje su volintirale u državnom vrtiću i nisu uspele da se zaposle, iako su se veoma trudile, odlučila sam da isprobam svoje šanse u privatnom vrtiću”, priča ova mlada Nišlijka.
Na internetu je potražila brojeve privatnih vrtića i počela da zove. Velika želja da i u praksi upozna posao za koji se školovala doveo je do razgovora sa poslodavcima. Sa narednim korakom već je bila bliže cilju.
“Iako sam znala da ću volontirati i da neću primati platu, osetila sam pozitivnu energiju odmah po ulasku u vrtić. Zatim se desilo nešto još bolje – ponudili su da mi plaćaju određeni iznos tokom volontiranja!”
Period uklapanja težak je za svakog, pa je tako bilo i u Majinom slučaju. Nije bilo nimalo lako shvatiti kako deca funkcionišu u grupi ili na koji način treba da se razgovara sa roditeljima.
“Prihvatila sam najveću odgovornost u ovom poslu, a to je rad sa decom. Kako je vreme prolazilo, sve više sam učila i shvatala koliko volim svoj posao. Bilo je i teških trenutaka kada sam želela da odustanem jer sam radila za “male pare”, ali bila sam i svesna da će proći godina volontiranja.”
Deca su je zavolela, roditelji prihvatili, a Maja je i dalje uživala u svom poslu. Nadala se da će se trud isplatiti na kraju. Sve zajedno je, kako kaže, dovelo do toga da posle godinu dana bude prijavljena kao vaspitač u vrtiću.
Velika sreća? Splet okolnosti? Pomoć prijatelja? Nijedno od toga. Samo veliki trud i zalaganje.
“Mojoj sreći nije bilo kraja, jer sam uspela da dođem do posla koji volim bez ikakve veze ili preporuke. Bila sam ponosna na sebe, ali retko ko je verovao da sam se sama izborila za posao”, priseća se Maja uz osmeh.
Prva plata nije bilo ono što joj je donelo najveće zadovoljstvo. Bio je to njen posao, koji danas opisuje ovako:
“Dečije radosti, zagrljaji, trenuci koje provodimo zajedno kao jedna velika porodica… E, to je meni najveći uspeh – zadovoljna i srećna deca sa svojim vaspitačicama. Na kraju, osećaj koji se probudi kada naučite dete nečemu ne može da se opiše…”
Maja Stevanović
*Ovaj prilog deo je projekta “Praksom do posla” koji je podržan od strane Sekretarijata za kulturu i informisanje Grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2017. godini.
Komentari (0)