Na privatnoj kardiovaskularnoj klinici „KardioGram”, prohladno martovsko jutro proticalo je u duhu uobičajene svakodnevnice.
Odmereni osmesi, velikodušno razmenjivani od strane zaposlenih, posebno su dolazili do izražaja u kontaktu sa pacijentima, čije su oči, po nepisanom pravilu, odražavale zajednički strah i nadu da će trenutna situacija biti razrešena na što bezbolniji način.
„Možda i ključna stvar u obavljanju ovog posla jeste umerenost”, često je, uz prećutnu ili glasno izgovorenu saglasnost ostalih kolega, dogmatski isticala jedna od najzapaženijih članica kolektiva, neumorna doktorka Zečević.
„I to ne samo umerenost u izrazu temperamenta, već kao odlika generalnog pristupa životu”, dodala bi opisujući opšti stav, zastupljen na klinici, ali i među širom populacijom dvadeset prvog veka.
U rečima doktorke Zečević, pronalazio se i mladi laborant Miloš, tek od nedavno deo „KardioGramovog” sistema.
Svakog jutra, po dolasku na posao, Miloš bi, uz obavezan osmeh i uvažavajuće klimanje glavom, bez ikakvog odstupanja, upućivao reči svakodnevne ljubaznosti svima koje bi sreo. Njihovi odgovori ne bi bili nimalo drugačiji, čime je ostavljan utisak da je na klinici zastupljena kultura međuljudskog uvažavanja, kao odraz tekućeg civilizacijskog trenutka, karakterisanog sofisticiranom potrebom za prepoznavanjem i poštovanjem međusobnih sličnosti i, što je još važnije, razlika.
Uprkos tome što je posedovao sposobnost kritičkog mišljenja, vođen mladalačkim entuzijazmom i pozitivnom klimom odmerenog manirizma, Miloš bi najčešće „zažmurio na jedno oko” svaki put kada bi primećivao da se oko njega dešava nešto neobično.
Na primer: kada bi iz vlasnikove kancelarije odjekivale reči visokog naboja; kada bi po hodnicima začuo bojažljive šaptaje; ili kada bi se iz toaleta povremeno oglašavao neuspešno prigušeni plač.
Uprkos trenutnoj nelagodi, izazivanoj ovakvim scenama, Miloš je uspevao da ih objasni svrstavanjem u kategoriju „izolovanih incidenata”, koji, ukoliko bude bio dovoljno mudar i opezan, na njega ne mogu imati negativan uticaj.
Nekoliko meseci kasnije, kada je uvideo da se na bankovnom računu ne dešavaju bilo kakve promene u vidu isplaćenih zarada, obavio je par stidljivih konsultacija sa kolegama i odlučio da se odvaži i pokuca na vrata vlasnikove kancelarije.
Iznenađen ne baš najodmerenijim tonom razgovora, izašao je sa utiskom neobećavajućih predviđanja i lebdeće strepnje, čije se žarište nalazilo u predelu stomaka.
Stigavši u skromni stan koji je iznajmljivao, upalio je televizor i besciljno menjao kanale, ne bi li skrenuo misli i dostigao trenutni mir. Slučajno ili ne, zastao je na dokumentarnoj emisiji o životinjskom svetu.
Ubrzo, scene krvave borbe između dva predatora obasjale su sobu.
Dok su se na ekranu smenjivali kadrovi bezgraničnog krvoliptanja i otkinutih komada sirovog mesa izmešanih sa krznom i polomljenim zubima, Miloš se, uz nešto ozbiljniji izraz, vratio sopstvenim osećanjima, kao da je želeo da pronađe odgovor na pitanje: „Šta dalje?”
Zoran Bar
Zoran Bar, rođen 1987. godine, po formalnom zanimanju je psiholog i psihoterapijski savetnik, a po neformalnom, zaljubljenik u književnost i kinematografiju. Svoje prozne radove objavljivao je u više desetina zbornika, kao i na mnogobrojnim portalima za kulturu i umetnost. Odlikuje ga autetičan stil i širok tematski okvir, objedinjen ubedljivim poentama, oko kojih su priče građene.U oktobru 2017. objavio je prvu zbirku kratkih priča „Valovi uzaludnosti”, koja je promovisana na beogradskom Sajmu knjiga, gde je osvojila prvo mesto na IX konkursu za književnu nagradu „Pegaz”. Takođe, osvajač je prve nagrade na 2. Festivalu literarnog stvaralaštva „FELIS” (2019), druge nagrade na 11. Međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Duško Trifunović” (2017) i treće nagrade na kulturnoj manifestaciji „9. KNS Međunarodni književni susreti – 2020.” u Sarajevu. U maju 2021. godine, objavio je svoju drugu knjigu, zbirku priča „Svirepi pisci”, pod izdavaštvom „Čigoja štampe”. Ova priča deo je upravo zbirke “Svirepi pisci”.
Komentari (0)