Ne kaže se za džabe da je posao mame istovremeno najlepši i najteži posao na svetu. Svakodnevno imam privilegiju da uživam u dečijem smehu, iskrenim zagrljajima i poljupcima u kojima je sadržana sva ljubav ovog sveta. Ali isto tako imam i veliku odgovornost – te male bezbrižne živote treba uobličiti u samosvesne, odgovorne osobe pune samopouzdanja, ali i ljubavi i poštovanja prema svima i svemu što ih okružuje. Ljude koji će sutra sve to prenositi na neke nove male živote i s osmehom na licu se sećati svega što sam ih učila.
I ovaj zadatak je sam po sebi dovoljno težak i kada je jedno dete u pitanju. A kako izgleda kada ih je troje?
Nekada u šali kažem da u našoj kući ne bi svako mogao da preživi. I u toj šali ima i pola zbilje. Jer, od ranog (vrlo vrlo ranog) jutra počinje plač, onda se na njega nadovežu vika, dreka, negodovanje. Beba V, koja sada ima 10 meseci se prva budi i ona je naš alarm. Alarm naravno probudi sve ostale ukućane, uključujući D (šest godina), koji odmah počinje da gunđa, i N (dve godine) koja ne želi još da ustane. Ali moraju u vrtić. Spremanje jednog, drugog, čeka se tata da krene i da odvede D i N u vrtić. Beba V i ja ostajemo same kod kuće i V uskoro ponovo ide na spavanje. Meni ostaje da biram da li da još pola sata – sat dospavam i pokušam da nadoknadim manjak sna ili da sredim nešto po kući dok V spava. Kuća pobeđuje i od mog spvanja nema ništa.
Kada se V probudi, sva pažnja je usmerena na nju. Sada je u fazi kada se okreće i prevrće na sve strane i pokušava da puzi. Što znači – ni na trenutak je ne smem ostaviti samu. Zahteva moju punu pažnju većinu vremena, zbog čega je vrlo teško uraditi bilo šta dok je ona budna. To sam već uveliko shvatila, tako da deo njenog budnog vremena provedemo u šetnji ili igri u dvorištu, kako bi se što više umorila i zaspala što pre, da bih ja imala vremena da završim ručak pre nego što se ostatak porodice vrati kući, što se dešava oko pola 3.
Tada nastaje gužva i za svega 10 minuta kuća izgleda kao da je u nju pala atomska bomba i sve ono što sam ja sređivala u toku prepodneva se više ne vidi. I tu je velika istina ono što kažu da je kuća najgori posao. Jer uvek ima posla, a urađeno se nikad ne vidi i ne traje dugo. Sledi ručak, posle kog opet imam gomilu neopranih sudova i mrva oko stola. Deca sa tatom izlaze napolje, dok pokušavam kuću ponovo kolko – tolko da dovedem u red. Negde usput dignem ruke i izađem i ja sa njima. Moram priznati da mi je draže igranje sa njima nego pranje sudova.
Ulazimo u kuću taman u vreme za spremanje večere. Nakon večere slede redom kupanja, a onda uspavljivanja. Pred spavanje za D i N je obavezno čitanje bajki. V se prva uspava, ali dok ja smestim i dvoje starije dece na spavanje, V već počne sa svojim noćnim buđenjima. Ponekad imam osećaj da uopšte ne spavam.
I to se može posmatrati kao ona tamna strana medalje na kojoj piše „Mama na kub“. Ponosna sam što imam veliku porodicu. I jo više što će ta porodica kroz nekoliko meseci biti uvećana za još jednog člana. Ali bih lagala kada bih rekla da je lako i da sve ide kao podmazano. Daleko od toga. Naiđu takotrenuci kada poželim vreme samo za sebe, da ga provedem sama sa sobom, bez igde ikoga. Ali to je normalno kada ste 24 sata dnevno u punoj kući. Ponekad uveče kada se sve stiša počnem da plačem, jer se setim da nisam uradila nešto što me je neko dete zamolilo ili mi se čini da tog dana nisam provela dovoljno vremena sa nekim detetom. Čini mi se da sam rastrzana na sto strana i da ništa što uradim nije dovoljno.
A onda kada svane, kada počnu opet alarm-gunđanje-negodovanje rutine i kada vidim koliko su deca opuštena i zadovoljna i srećna (kada se razbude), srce mi je na mestu. Ako su oni srećni i zadovoljni, ako nemaju strah, ako ne osećaju potištenost – onda to znači da ipak nešto radim kako treba.
Najsnažnije emocije u meni probude trenuci kada ih vidim da se međusobno pomažu, čuvaju, šale, da se zajedno igraju, grle, ljube. Kada vidim tu njihovu povezanost koja je tog momenta gotovo opipljiva. To je ono zbog čega sam oduvek želela veliku porodicu – da imaju jedni druge, da imaju na koga da se oslone, da jedni druge čuvaju, podržavaju i, naravno, vole. Velika porodica, a svi njeni članovi veoma bliski. To mi se čini kao najveći i najteži zadatak od svega.
Ali sve se može postići kada neko ima želju, volju i kada je istrajan u svojoj zamisli. Za neku godinu proćiće ovaj period neprespavanih noći. Ali to će znači da će i oni biti stariji. Zreliji i samostalniji. I da ću im ja manje trebati. Što je normalno i potpuno prirodno. Zato želim da uživam u svakom danu, u svakoj igri, zagrljaju, poljupcu, padu i ponovnom podizanju, uspavljivanju i buđenju. Želim da uživam u svemu.
Često me pitaju kako sam se odlučila za veliki broj dece. Ja mislim da dece nikad nije previše. I da je baš lepo kad vidite veliki broj braće i sestara kako se igraju zajedno. Naravno, broj dece je veoma lično pitanje, o kom svako treba da odluči sam sa svojim partnerom, bez uticaja okoline.
I kao što sam već rekla, naiđu teški trenuci. Ali ni u jednom trenutku se nisam pokajala što sam stvorila veliku porodicu i što sam odlučila da se u najvećoj meri posvetim deci. Jer kako dete ume da voli, to ne ume niko.
TAMARA PEROVIĆ
Rodjena Beogradjanka, dete devedesetih, student novinarstva. Dosla u skoro zapustelu Crnu Travu, udala se i sada ima troje male dece. Zbog toga kada je pitaju za zanimanje sada kaze “Pre svega mama”.
Još Tamarinih tekstova možete pročitati na njenom BLOGU.
Komentari (0)