Knjiga sa “posebnim” potrebama

Knjiga sa “posebnim” potrebama, kako je naziva autorka, zove se “Moja omiljena tetka”. Odgovara na mnoga dečija pitanja, odraslima ukazuje na probleme i navodi ih na razmisljanje o osobama sa invaliditetom. Pisana je ručno. A jedna od “posebnih” potreba ove knjige je da podstakne prihvatanje razlika.

Marija Lazarević i sama je u kolicima. Rođena je 1978. godine. Živi između dva grada – Niša i Leskovca. Voli da kaže da je Niš njena ljubav, a Leskovac – njen život. Na ideju za pisanje knjige “Moja omiljena tetka” došla je uz šoljicu kafe.

“Pričajući komšinici dogodovštine sa bratancem, ona je prokomentarisala oduševljeno – pa tu ima materijala za celu knjigu! Ubrzo je izašao konkurs iz oblasti kulture koji je raspisao grad Leskovac. Uz saradnju moje drage drugarice Ivane Jović Stojković aplicirali smo i eto, prošli!”

Napisala je, kaže, u jednom dahu.

“Izabrala bih priču iz svog života, osmislila ilustraciju i na osnovu nje počela da pišem. Želela sam da ilustracijama dočaram tekst iz knjige najmlađim čitaocima. Da im odgovorim na mnoga pitanja, na sva ona koja mi postavljaju na ulici. Da ih upoznam kroz tekst i ilustracije sa osobama u kolicima kako bi ih bolje prihvatili, a starijoj deci opišem i probleme sa kojima se sreću, a pritom se trudila da u nečemu ne preteram. I za pet dana sam imala tekst u rukama.”

A onda je sledila lančana saradnja sa lektorom Markom Radulovićem  i ilustratorom Dušanom Cvetkovićem.

“Najviše sam se plašila da li će ilustracije ispasti onako kako sam ih zamišljala, jer se nas dvoje tada nismo poznavali lično, a Dušan je hteo da doživi tekst. Njegova ideja je bila da tekst piše ručno, što je zahtevno i iziskuje više vremena, ali i daje posebnu draž knjizi. I mogu reći da mu nije bilo lako, jer sam veoma zahtevna kada nešto radim. Davala sam mu smernice, kritike i pohvale 🙂 Ali on je iskusan u svom poslu i profesionalac. Stalno smo nešto dorađivali i nismo pustili knjigu u štampu dok oboje nismo bili zadovoljni. To su bila divna tri meseca saradnje.”

Sve priče iz knjige inspirisane su istinitim događajima.

“Moja inspiracija je ovaj put bio moj bratanac, ali postoje i one neispričane priče. Ja volim decu i deca vole mene. Radujem se što je tako i rado odgovaram na sva njihova pitanja. Insistiram da roditelj dozvoli da dete priđe i popriča sa mnom. Skoro mi je jedan dečak na ulici prišao i rekao kako će sledeći put doći svojim motorom da se trkamo.”

Marija kaže da je “Moja omiljena tetka” fantastično prihvaćena. Nedavno su se učenici petog razreda škole u Brestovcu okupili oko stola i čitali je u grupi. A onda je išla od ruku domara do ruku nastavnika.

“Starija deca kažu da je poučna i već je citiraju na Instagramu. Mala deca kažu da je lepa, a roditelji koji su je čitali mališanima govore da ih knjiga podstiče na razmisljanje i da ranije nisu razmišljali o OSI.”

Marija je uvek imala podršku prijatelja i saradnika, pa, kako kaže, nije odmah uvidela pravu sliku života osoba sa invaliditetom.

“Ja sam prva osoba sa invaliditetom u okolini koja je započela svoj sopstveni biznis davne ’97. godine. Zbog posla, bila sam u stalnom kontaktu sa ljudima i sa decom. Da je svakodnevno prisustvo bitno u društvu osetila sam na svojoj koži pre četiri godine, tek kada sam se povukla i otišla u penziju. Videla sam razliku u ponašanju novih generacija sa kojima nisam bila u kontaktu i ovih koje su me poznavale odmalena. To me je navelo na rad sa decom kroz razne radionice. Slika OSI mora da bude bolja u budućnosti.”

Kada je osnovala udruženje građana, u roku od 30 dana okupila je volontere za realizaciju projekta “Prihvati razlike – Pobedi predsrasude”. Ovaj projekat podržali su Grad i Kancelarija za mlade Leskovca. Marija sponzoriše Basket turnir u Brestovcu. Autorka je i pokretač akcije “Budi saosećajan”, čiji je cilj prepoznavanje arhitektonskih barijera. Ovoj akciji pridružile su se i mnoge slavne ličnosti poput Viktora Savića, Borke Tomović, Stefana TićMija i drugih.

“Nama je i dan danas pristupačnost glavni problem. Ja imam prijatelje, ali kako sa njima da odem na kafu, predstavu, izložbu… Ako ne postoji rampa i postoje samo stepenice? Takve stvari te polako udaljavaju od ljudi. Nemamo prilagođen taksi. Nedovoljno asistenata. Stvari se menjaju na bolje, ali previše sporo. Slika života osoba sa invaliditetom nije za pohvalu i tu bih se zaustavila sa odgovorom.”

Šta mi možemo da uradimo?

Svi mi možemo, pojedinačno i zajedno, da uradimo mnogo toga u svakodnevnom životu, da popravimo tu sliku.

“Za početak, pogledajte oko sebe i pustite ljude u svoj život, iako se na prvi pogled razlikuju od vas. Nesvesno, pored njih, proširiće vam se svest i osetićete potrebu da menjate, kako okolinu, tako i norme. Od velikog je značaja podrška vas novinara, jer mediji imaju veliki uticaj na javnost. Zato izveštavajte što više o svemu. Ako problem ili pohvala ostane samo na lokalnom nivou, to nije dobro, jer samo zajedno možemo promeniti svet na bolje i navesti ljude da, citiraću naziv mog projekta – prihvatimo razlike i pobedimo predrasude.”