Početkom dvadesetog veka je u svetu muzike došlo do velikog praska, eksplozije, koja će prouzrokovati stvaranje na stotine muzičkih stilova sa kojima se u novom milenijumu susrećemo svakodnevno. Taj prasak nazvan je džez.
Bilo bi izuzetno hrabro čak i da pokušamo da damo preciznu definiciju džeza. Ovim je pojmom, u početku, nazivana muzika američkih crnaca koja se sastojala od elemenata afričke muzičke tradicije i sasvim različitih evropskih uticaja. Džez se dugo razvijao, ali je pri svakoj njegovoj metamorfozi glavni akcenat ostao na raskošnom crnačkom instiktu, nepresušnoj inspiraciji i konekcijama sa muzičkim kulturama širom zemaljske kugle. Danas je pojam džeza ispunjen koloritom najrazličitijih kultura. Zahvaljujući dugotrajnom i neprekidnom usavršavanju, tehničkim inovacijama instrumenata i futurističkoj viziji sveta, ovaj je muzički pravac razvio fantastičnu lepezu novih muzičkih stilova. Svaki stil džeza ostaje da živi u svom originalnom obliku i ima svoje sledbenike.
Sredinom dvadesetog veka, jedan periferni, komercijalni stil džeza – bugi-vugi, isprovocirao je stvaranje rokenrola, iz kojeg će se vrlo brzo razviti potpuno nova galaksija muzičkih stilova, koji nas i danas okružuju. Novi milenijum će verifikovati postojeće muzičke stilove, ali niko neće odati priznanje džezu za stvaranje mnoštva muzičkih pravaca.
Džez je, za stotinu godina svog postojanja, postao internacionalni oblik komunikacije različitih kultura. Njegova veličina je nemerljiva, jer se prostire u duhovnoj, materijalnoj i umetničkoj dimenziji. Hodočasnici džeza proširuju granice življenja, kao legende koje će se pamtiti i uvek davati inspiraciju mladim, muzikom hipnotisanim ljudima.
Džez živi sa nama, i kao uvek pun je iznenađenja i nagoveštaja novih eksplozija, osvajanja novih prostora. U njegovom jezgru je kohezija „crnačke i belačke duše“, ali i optimalni sklad umetničke ravnoteže.
Cena koja je plaćena da bi džez bio rođen zaista je velika. Ropstvo, plač, glad, otuđenje… Najbolnija poezija rođena je u bluzu. Jecaj izmučenog crnog čoveka, željnog slobode i svog mesta pod suncem inicirao je eksploziju nazvanu džez.
Belci su ga prihvatili kao trend. Oponašali ga, doterivali, edukovali ga i konačno ga shvatili. Džez se nikad nije potpuno uklopio u klasičan notni sistem. Zato je posedovao nešto sasvim novo – blue tonove. Skala je bila bazirana na starom pentatonskom obrascu, a improvizacije pravljene van svake šeme. „Poeziju nije moguće tumačiti pravilima proze“, pa je mnogo toga, jednostavno, bilo drugačije. Slušalac je morao da prihvati da je to muzika koja govori, da shvati da to Afrikanci komuniciraju bubnjevima. I danas u džezu ostaje neodgonetnuta enigma unakrsnih ritmova, isključive privilegije crnaca, njihovog instikta, njihove kulture.
Kada je džez konačno, makar i ovlaš, shvaćen, stvara se simbioza ‘crne i bele duše’, koje govore istim jezikom.
Između ostalog, džez i zbog toga jeste jedna od najznačajnijih pojava u muzici 20. veka.
Kod nas se džez razvijao „stidljivo“, „uplašeno“, pošto nije imao podršku ideologa komunizma. Muzičko-politička orijentacija zasnivala se na šlagerima i tekovinama folklora, tako da „džez koji dolazi sa zapada“, nije bio omiljen. Medijski je bio propraćen u „medicinskim količinama“, a u udžbenicima srednjih škola zauzimao je počasnu poslednju stranicu. Ni ostali savremeni muzički stilovi u udžbenicima nisu zauzimali više prostora, ali su mediji sa malo više naklonosti gledali na njih.
„Stručnjaci“ su na brojnim tv-tribinama decenijama pokušavali da protumače kako kapitalistička muzika utiče na socijalističku omladinu.
Džeza je ipak bilo na festivalima (Bled, Ljubljana, Zagreb, Beograd, Niš), dok je veliki broj kvalitetnih muzičara i kompozitora krenuo „u svet“, na džez konzervatorijume, na dodatnu edukaciju, i zabeležo značajne uspehe.
Naši džez-orkestri su u goste dovodili najveća svetska imena i snimali sa njima. Bogata produkcija beleži kvalitetna dela sa balkanskim motivima, gde i leži originalnost našeg džez-izraza.
Sa pojavom fjužna (fusion), ili džez-roka, kreće nova ekspanzija džeza osamdesetih godina prošlog veka. Kod nas džez stagnira. Mediji daju primat novokomponovanoj i festivalskoj muzici, koja će se već devedesetih uobličiti u turbo-folk.
Devedesetih godina prošlog veka džez muziku obeležavaju modern-džez, esid-džez i „kontemporari“ džez. Ulogu promotera džeza kod nas od radio-stanica preuzimaju „cd-klubovi“ (male muzičke biblioteke-cedeteke), što je pozitivna tendencija u muzičkoj edukaciji mladih, koja podstice diferencijaciju između poklonika džeza, bluza, roka, tehna na jednoj strani i turbo-folkera, na drugoj.
Vorld mjuzik (World Music) i džez kod nas prouzrokuju pojavu novog muzičkog izraza – „etno džeza“, možda „konačno originalnog balkanskog izraza džeza“. To će malo približiti već polarizovane grupacije slušalaca različitih muzičkih stilova.
Džez ulazi u novi vek nadahnut vorld mjuzikom, novim stilovima u kombinaciji sa repom ili tehnom, uz racionalno poštovanje svih pravaca džeza.
Sa razvojem dvd-produkcije dolazi do revitalizacije video-materijala koji do sada nisu viđeni. Mladi imaju priliku da upoznaju legende džeza u pravom svetlu. Mediji dobijaju deficitarne materijale, o kojima su ranije mogli samo da sanjaju. Planetarna promocija džeza je u ekspanziji.
O budućnosti džeza ne treba brinuti. Džez je postao univerzalni jezik muzičke komunikacije među najrazličitijim kulturama. Neki novi, muzički edukovani, klinci dodaće svoje vizije njegovom izrazu. Hodočasnici džeza, živi velikani, legende, podsećaće ih na kolorit džeza, njegove razgranate pravce i neprocenjivu vrednost.
U trećem milenijumu muzički razvitak mladih kod nas i u svetu zavisi od edukacije, medija koji nas okružuju i ličnih afiniteta. Džez je u našem životu samo fragment, jedan od pojmova koji, ako ga sadržajnije ne upoznamo, nestaje lako. Bogata tradicija džeza nas obavezuje da mu posvetimo malo više pažnje, jer se sa njim u životu, u različitim formama, srećemo skoro na svakom koraku.
Želja mi je da džez, sa svima nama bude na ti.
DŽEZ U NIŠU
O nastajanju džeza u Nišu, ne postoji mnogo podataka. Sigurno je da je Niš, kao jedan od ključnih privrednih i univerzitetskih centara bivše Jugoslavije, među prvima u zemlji prihvatio džez, ali je to urađeno bez podrške ondašnjih gradskih institucija kulture, već isključivo uz oslanjanje na udruženja muzičara i, delimično, kulturno-umetnička društva. 1956/1957. godine džez se svirao u “Zanatskom Domu” (kasnijem bioskopu “Čegar”).
U svakom slučaju, iz ovog perioda se pamte imena kao što su Bratislav Anastasijević, Milivoje Ćirić, Ivan Petrović, braća Martin, Sima Tihanovski, Siniša Stankov, Ljupče, Kurjak, Dača Karamarković, Mića Nikolić, Aca Mitrović-Burek, Rokić Miodrag, Markus, Ibra, Tomašević, Mića, Binč Tošev-Atanasov, Ivan Petrović, Dejan Berić, Dragan Brica, Života, Ljubica Jovanović, Miodrag Stanković, Pera (Žabota) Hadži-Nešić, Mirjana, Beti, Spasoje Žarić, Bačuljko, Dušan Jovanović, Jova Valjevac, Zoran Nikolić, Joca Đorđević – Džo, Dušan Milovanović – Andon, Grada Karakušević, Vjekoslav Gudac – Šabri, Gaša Stanković, Buca Miljković, Mici (Dixieland band), Ljupče (“Doli 65”), Jovan Miković, Radisav Dimitrijević, Marko i Vicko Nikolić, Žika Stanković, Rodoljub Živković, Berča, Rode, Pavke (“Plavi Juniori”).
Niški Džez Orkestar ostvaruje izuzeno zapažen uspeh maja 1961. godine na svom nastupu u Rijeci.
Tokom sedamdesetih će se pojaviti veći broj kvarteta, seksteta, okteta.
Bata Anastasijević i orkestar – Foto – Jazz club Naissus
DŽEZ KLUB NAISSUS
Period od 1981. do 1993. godine, sve je vezano za „Jazz Club Naissus“.
Stvaranju ove specijalizovane džez institucije, prethodili su:
– specijalizovane, edukativne emisije o džezu kao što je „Džez sa koncertnih podijuma“ na tada jedinom, ali izuzetno dobro slušanom Radio-Nišu (oko 500 jednočasovnih emisija autorskog tima A. Dejanović, B. Miljković i S. Kostadinović),
– predavanja o džezu, promocija novih stilova i polemike – (uživo, svakog četvrtka u 20 sati u „Domu Mladih“, autorskog tandema Kostadinović-Miljković),
– Udruženje muzičara džeza, zabavne i narodne muzike „Harmonija“ – okuplja se grupa iskusnih džezera, umetnika i promotera džez muzike na čelu sa Bratislavom Anastasijevićem i Dušanom Vučkovićem, koji će osamdesetih napraviti veze sa Džez akademijom u Gracu (Austrija) i kulturnim atašeima stranih ambasada. Njima se pridružuju i iz „Udruženja estradnih umetnika i izvođača Niša“, na čelu sa džez-vibrafonistom Dušanom Jovanovićem i promoterom džeza B. Miljkovićem, kao i grupa fanova džeza, Miodrag Andrić – Sawa, Zoran Đorgović, Momčilo Simović, Ljuba Perunović i Vlada Deštevski.
Konačno, 1981. godine, svi akteri džez dešavanja u Nišu u proteklih par decenija spajaju se u specijalizovanu džez instituciju – „Jazz Club Naissus“, jedinu takvog profila u Jugoslaviji. Uspeh je bio neminovan.
U periodu od 1981. do 1993. godine, koliko je „Jazz Club Naissus“ postojao, ostvareno je:
– dvanaest internacionalnih džez festivala, na kojima je učestvovalo preko 1000 stranih i domaćih džez muzičara,
– sedam LP ploča (snimljenih uživo na festivalima, sa sosptvenim mobilnim studiom, a u izdanju „Diskosa“ iz Aleksandrovca. Jedan dupli album sa Tonijem Skotom, snimljen je za američko tržište i izvezen u 20.000 primeraka u SAD),
– veliki broj edukativnih tribina, predavanja, publikacija,
– organizacija većeg broja džem-sešna stranih i domaćih muzičara, koncerata i turneja,
– izložba ”Velikani džeza u svetu i kod nas’’ Miodraga Despotovića,
– učlanjivanje više hiljada poštovalaca džeza i modernih muzičkih stilova.
Od stranih umetnika koji su na ovim festivalima učestvovali, moraju biti spomenuti Karl-Hajnc Miklin, Studio 84 (Austrija), Ljubomir Denev, Simeon Šterev, Jildiz Ibrahimova (Bugarska), Kvartet Kreativ (Rumunija), Hans Bekman (Nemačka), Dženi Evans (Engleska), Toni Skot, Beri Alčur (USA).
Elita jugoslovenskih džez umetnika i big bendova skoro je bez izuzetka nastupala na dvanaest organizovanih festivala.
Od niških džez muzičara i solista pamte se Bratislav Anastasijević, Miroljub Samrdaković, Dušan Jovanović, Žarko Klisarević, Ljubomir Ignjatović, Bogoljub Golubović, Bratislav Nikolić, Vladimir Maksimović, Dragan Dimić, Josip Hartl, Mihajlo Paligorić, Slobodan Stanković, Gradimir Šakić, Eštref Kurtić, Vezir Mustafić, Zoran Mamutović, Mima Janković, Dragan Jović, Rista Trajković, Petar Bogdanović.
„Džez klub Naisus“ je svoje festivale proširio na Prokuplje, Pirot, Leskovac, Vranje, i Prištinu, što je podrazumevalo da džezeri iz ovih gradova budu uključeni u programe.
Internacionalni „Naissus Jazz Festival“ uvršćen je u veliki svetski džez kalendar međunarodnih festivala.
Pored već poznatih stilova u džezu, na ovim festivalima se pojavljuje preteča etno-džeza, sa dosta folklornih motiva (srpskih, romskih, makedonskih), što je originalni doprinos džezu sa Balkana.
Iz knjige „Kako i zašto zavoleti džez“ Branislava Miljkovića (Medivest 2007.)
O BRATISLAVU BATI ANASTASIJEVIĆU
Na području džez muzike, kao muzički stvaralac, istraživač i organizator džez manifestacija, Bratislav Anastasijević ima istaknut položaj u našoj sredini i veliki ugled duži niz godina.
Dr Vladimir Nešić, u „Ogledi o džezu“ Bratislava Anastasijevića
Govoriti o prijatelju, saradniku, uglednom visokom intelektualcu, kompozitoru, vrsnom organizatoru, čoveku nepresušne energije, diplomati u komunikaciji sa različitim generacijama, porodičnom čoveku, roditelju, nezahvalno je, jer neki od njegovih mnogobrojnih kvaliteta nehotice ću umanjiti. Sublimiraću sve ove kvalitete u jedan – imao je dušu! Za porodicu, prijatelje i džez.
Njegova duša bdi nad nama svima. Verujem da želi da se njegovo delo nastavi. I drago mi je da baš njegova deca nastavljaju. Iskreno im želim pun uspeh!
BRANISLAV MILJKOVIĆ
Džez promoter i autor knjige „KAKO I ZAŠTO ZAVOLETI JAZZ“ (Medivest, Niš).
Komentari (0)