Kreativnost je majka opstanka.. a kad tome dodamo mlade usijane glave, režanje na zvezde i nepodnošljivo vrelo leto, onda je kreativnost pride i majka dobre zabave.
Dok sam se jutros poput prebivenog psa vukao sunčanom stranom ulice.. zamišljen, grbav i nikakav.. bez snage, volje, htenja.. vukući poslednji dim cigarete.. poslednjim atomom snage iščupao sam iz sebe bacanje opuška u par metara udaljenu kantu za đubre.. u stilu mrzovoljnog Prljavog Harija, s nadom da ću ubosti popularnu tricu.. Prateći okom opušak koji je nošen zakonom balistike okrznuo ivicu kante i napravio mini vatromet.. a pepeo ispisao na vrelom asfaltu podrugljivu poruku “Opet si promašio kretenu ha ha”, pred očima mi se otvorila vremenska kapija kroz koju sam uplovio u jedno davno leto ’93.. Hiper-inflacija, zahuktali ratovi, parola “snađi se” na sve strane.. milijarde dinara po džepovima kojima nisi mogao da kupiš ni paklu cigareta, a kamoli da se ufuraš na neki bazen.. Moja škvadra činila je 15-ak meni sličnih drugara.. dakle, ošišani do glave, tetovirani, sečeni i od roditelja lokalnih devojčica etiketirani sa “Nemoj da smo te videli ni blizu ovog ološa”.. Žarko sunce je dostiglo svoj zenit i pržilo moju ionako isprženu glavu, kada sam čuo dobro poznat zvižduk sa kapije.. Ubrzana melodija iz filma “Most na reci Kvaj” bila je znak da se moja keva prodere: “Izađi, zovu te ovi tvoji tetovirani..”. Brzinom svetlosti sam surduknuo kafu i krenuo napolje.. Od kuće – do kuće, od kapije do kapije zviždukanje i formiranje kolone žigosanih koja se vijala tesnim sokacima na vrelom junskom suncu i svojim glasnim žamorom uznemiravala mir i spokoj radnih ljudi i građana.. Zaputili smo se bedemom pored Nišave.. naoružani balončetom špricera i apgrejdovani domaćom rakištinom, prepečenicom.. S nama u društvu i oko naših nogu, uvek se muvao i trčkarao Pluton.. divan psić, mešanac.. u hijerarhiji našeg čopora ništa manje vredan član i drug. Nalizani špricerom i onom brljom.. vukli smo se preko železničkog mosta kod ka-pe-doma, pored nas je lagano klizio teretni voz pun šljunka sa pitaj qurac kojom destinacijom, s obzirom da smo bili pod sankcijama.. uskočiti u onaj šljunsk, nije bio problem.. ali probuditi se u nekom Lapovu, Markovcu.. umesto u Minhenu, Berlinu.. jeste bio problem.. 🙂 Kratko maštarenje o begu iz ludila jednostavnim skokom u voz… prekinuo je zadnji vagon koji je lagano klizio po šinama, dole prema krivini.. u fazonu: “Gudbaj luzeri”.. Skriven među trskom i vrbama, na par stotina teških koraka od mosta.. smeškao nam se naš krajnji cilj.. Kopakabana, Ipanema.. odnosno – Staro korito.. Umesto na “glavu šećera” pogled je s “plaže” pucao na zidine KPD i stražarsku kuċicu iz koje se smeškao čuvar zidina u letnjem periodu, koga smo onako obeznanjeni “pozdravili” spuštanjem šorceva.. jer A.C.A.B… jer devedesete.. 🙂 Kupaža, pevanje, zezanje, trule kobile, jurke..okolo bašte, pune paradajza i krastavaca.. sve pomalo, džentlmenski.. A kad bi se smrklo.. i crveno, ogromno sunce zaranjalo među trsku i šaš.. uz pucketanje žara na kom smo pekli kukuruz.. kad bi sve nekako utihnulo, krenulo u smiraj.. svako sa svojim mislima.. tada, u tih desetak minuta zena.. sanseta u baruštini na našoj Ipanemi.. uz kreket žaba i blagi večernji vetar.. pevušio sam “Još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad..”. Naravno, lepa protina kći nikada nije došla da se kupa na tu našu plažu.. a ruku na srce.. nije joj ni bilo mesto tu.. Celo to leto, po svemu gadne ’93.. proveli smo na Kopakabani, bili slobodni, svoji.. kao nikada pre, ali ni kao nikada posle…
Ja i moja škvadra.. i danas smo drugari.. ne viđamo se kao onda.. ali ponosan sam na činjenicu da su baš svi stasali u dobre ljude.. kao što su i onda bili dobri dečaci.. samo za stotinjak nijansi življi od “normalnog sveta”… Ovi današnji, neki novi klinci.. bez ležaljku i crvenu-dve u džep ne pomišljaju da odu taksijem do bazen.. gde su curice na izvolte.. jbg.. nepremostivi jaz među generacijama..
“Ko nije plovio, ko nije brodio..ko se od orkanskih valova skrivao..”
I ne pitajte me, kaaako zaboga, mogu da ležim u tom pesku… Očeličen sam na ka-pe-domsku Kopakabanu! 😉
MILJAN Ž. VESELINOVIĆ
Rođen u Nišu 1977. Završio srednju Umetničku školu. Privremeno radi kao taksista, 20 godina.
Komentari (0)