Rođena sam u Beogradu. Tamo sam odrasla. Tamo sam se školovala. U Beogradu mi se rodilo i prvo dete. A onda, kada je D napunio dve godine, preselili smo se u razuđeno, skoro opustelo planinsko selo. Mnogi bi verovatno rekli da smo sišli s uma. A to je zapravo verovatno najbolja stvar koju smo učinili za našu decu.

Do ove verovatno mnogima čudne odluke je došlo usled niza događaja, koji su tako zaređani samo potvrđivali da je odlazak na selo prava odluka: D je često bio bolestan i imao je problema sa sinusima, ja nisam mogla da nađem posao, a za D nismo mogli da nađemo mesto u vrtiću. Pošto sam ja tad bila nezaposlena, na listi za vrtiće smo bili pri dnu. A ja nisam mogla da se zaposlim dok on ne pođe u vrtić, jer nije imao ko da ga čuva. I tako sam bila u začaranom krugu. A onda je konačno odluka pala – na proleće se selimo u Crnu Travu, odakle je moja baka. To je bilo pre četiri godine.

Obe ćerke su nam se rodile ovde i one su od rođenja planinska deca. D je u međuvremenu stekao dobar imunitet i postao mnogo otporniji. A život na selu i još pritom na planini ima nebrojeno prednosti za decu.

Crna Trava se nalazi nadomak Vlasinskog jezera, na oko hiljadu metara nadmorske visine. Samim tim imamo čist, zdrav, planinski vazduh koji i tek kako treba vrednovati i ceniti. Danas je, nažalost, život na čistom vazduhu zaista privilegija. Živimo u kući sa dvorištem, što znači da je deci boravak na otvorenom dostupan uvek.

Foto: Tamara Perović

Oko nas je priroda, livade, šume, cveće, divlje voće. Preko leta idemo u “divlje šetnje”, beremo borovnice, maline, kupine. Deca uživaju u tome, a pritom je ovo voće veoma zdravo za njih. Upoznaju se sa prirodom i povezuju se sa njom, a to je neprocenjivo.

Da li je zaista potrebno da napominjem koliko znači domaća organska hrana? Da, mi imamo i to. Imamo naše voće i povrće, iz naše bašte, neprskano. To je još jedna vrlo bitna stavka koju u gradu ne možete da priuštite.

Deca se upoznaju sa životinjama. Iznenađujuće je koliko dece zapravo nikada nije videlo kravu ili ovcu. Naša deca su u neposrednom dodiru sa životinjama svakodnevno. Opšte je poznato i da životinje veoma pozitivno utiču na decu. A niko se ne raduje jednoj kravi kao dete koje zna da od nje dobija mleko.

Istina je da ovde ima vrlo malo dece. U vrtiću je jedna mešovita grupa dece, koja varira iz godine u godinu sa brojeme dece, ali ih je između deset i petnaest svake godine. Taj broj je dovoljno veliki da deca imaju društvo i da mogu lepo da se igraju, a opet dovoljno mali da vaspitačice mogu da posvete dovoljno pažnje svakom detetu, što je takođe vrlo važno. I da, boravak dece u vrtiću je potpuno besplatan, što je značajna stvar za kućni budžet.

Grad pruža povoljniji život, ali na selu je život kvalitetniji. Ovde se teže pronalazi posao i plate su vrlo male. Ali, s druge strane, ima i manje troškova. A kad se uzme u obzir i to da deca imaju zdrav život u prirodi i na čistom vazduhu – mislim da postaje jasno zašto je život na selu naš izbor.

Kako deca budu rasla, imaće i drugačije potrebe. Ako nas te njihove potrebe odvedu negde drugde, to je u redu. A do tada uživamo u blagodetima koja imamo ovde.

U današnje vreme one najosnovnije stvari su postale povlastica – čist vazduh, priroda, zdrava hrana. U gradu nema ničega od toga. Podrazumeva se da grad pruža više mogućnosti, ali dokle god moja deca ne dođu u godine kada se opredeljuju za dalje školovanje, kada počinju da istražuju svoje mogućnosti, kada dobiju svoje želje i budu imali svoje životne ciljeve – sve do tad branje borovnica, maženje ovaca, šetnje kroz šumu,branje voća i povrća u bašti i ostale stvari koje se mogu raditi samo na selu obezbeđuju im da imaju zdravo i kvalitetno detinjstvo. Da istražuju i uče o prirodi i u prirodi. A na taj način deca najbolje uče. I na taj način stiću saznanja i iskustva koja u gradu ne bi mogla. I tu nema baš ničeg lošeg.


TAMARA PEROVIĆ

Rodjena Beogradjanka, dete devedesetih, student novinarstva. Dosla u skoro zapustelu Crnu Travu, udala se i sada ima troje male dece. Zbog toga kada je pitaju za zanimanje sada kaze “Pre svega mama”.

Još Tamarinih tekstova možete pročitati na njenom BLOGU.