Ova priča počinje u Čarnojevićevoj ulici u Nišu, ranih devedesetih u maloj zgradi tik uz Staro groblje, gde sam kao klinac iz drugog kraja grada voleo da dođem u posetu svojoj nani i svom stricu. Znali su roditelji da me ostave tu i po čitavih deset dana, verovatno da bi se malo odmorili od neprestanih svađa između brata i dve sestre. Voleo sam da igram fudbal, da se družim sa novim drugarima i da se dokazujem na fudbalskom terenu, koji je tada bio glavni pešački put kroz Staro groblje. Kada bi se te aktivnosti završile i svi onako umorni otišli da odmorimo do popodnevnog “fudbalskog meča“, ja bih tada seo ispred televizora (naravno da je bio EI domaća proizvodnja) i uz neprevaziđeni video rekorder (jos postoji i sav je prašnjav) marke FUJITSU puštao VHS kasete na kojima su bili specijali svetskih prvenstava u fudbalu (Španija 1982, Meksiko 1986 i Italija 1990). Malo je reći da sam to gledao, bukvalno sam znao sve… igrače, trenere, golove, driblinge, izjave… ama baš sve, što bi moji rekli – “da ovako parla u školi, gde bi mu bio kraj”… Znao sam sve, zato što sam te kasete sigurno pregledao više od 30 puta. Sećam se i specifičnog glasa sa mekim r – čovek koji je bio stručni konsultant u jednoj od emisija, kasnije sam saznao da je to veliki fudbalski majstor Dušan Dule Savić. Emisije su usput ispratile prvenstva 1982. i 1986. To je bio uvod za ono sto sledi, Svetsko prvenstvo u fudbalu Italija 1990. Kakvo je to prvenstvo bilo, kakve su ga sve face i likovi igrali, šta se posle njega dešavalo na Apeninima i kako je jedan momak iz Pasi Poljane u okolini Niša navukao gnev cele Španije… sledi.

Najveća smotra fudbala se te godine igrala u 12 gradova i na 12 stadiona širom popularne “čizme”:

  • Bari, stadion “Sveti Nikola” kapaciteta: 56.000
  • Verona, stadion “Markantonio Bentegodi” kapaciteta: 42.000
  • Udine, stadion “Friuli” kapaciteta: 38.000
  • Bolonja, stadion “Renato Dal Ara” kapaciteta: 39.000
  • Kaljari, stadion “Sant Elija” kapaciteta: 40.000
  • Firenca, stadion“Artemio Franki” kapaciteta: 41.000
  • Đenova, stadion “Luiđi Feraris” kapaciteta: 35.000
  • Milano, stadion “Đuzepe Meaca” kapaciteta: 85.700
  • Napulj, stadion “San Paolo” kapaciteta: 74.000
  • Palermo, stadion “Renco Barbera” kapaciteta: 36.000
  • Torino, stadion ” dele Alpi” kapaciteta: 68.000
  • Rim, stadion “Olimpiko” kapaciteta: 81.000

Svetsko prvenstvo je trajalo ukupno 31 dan, od 8. juna do 8. jula, statistički gledano bilo je najneefikasnije svetsko prvenstvo do tada, iako su ga igrali veliki majstori fudbala. Prosek datih golova po meču iznosio je 2,21, najbolji strelac bio je Salvatore Toto Skilaći (6 golova), takodje je poneo i titulu najboljeg igrača turnira. Za najboljeg mladog igrača na prvenstvu, proglašen je jugosloven Robert Prosinečki. Ukupan broj ljudi koji su gledali utakmice te 1990. godine u Italiji bio je 2.516.215 ili u proseku 48.389 po meču. Tih mesec dana za Tota Skilaćija, rođenog Sicilijanca su bila ostvarenje sna. Upravo je tada debitovao za nacionalni tim „azura“ i uradio ono gore navedeno. Ukupno je odigrao 16 utakmica za Italiju i postigao 7 golova. On je bio otkrovenje i nepoznanica, ali zato fudbalska imena poput… pa da krenem: Diego Armando Maradona, Lotar Mateus, Jirgen Klinsman, Pol Gaskojn, Franko Barezi, Đanluka Vijali, Piter Šilton, Mičel, Geri Lineker, Enco Šifo, Ronald Kuman, Rud Gulit, Roberto Bađo, Oleg Protasov, Dragan Stojković, Karlos Valderama, Marijuš Lakatuš, Rože Mila, Dejvid Plat, Tomas Skuravi, Dunga, Kareka, Paolo Maldini, Klaudio Kaniđa, Georgi Hadzi, Olaf Ton, Rudi Feler… su bili superstarovi željni zlatne boginje tj. trofeja svetskog kupa. Na otvaranju su igrali Argentina i posle će se ispostaviti, najprijatnije iznenađenje prvenstva, reprezentacija Kameruna, nepobedivi lavovi ( les lions indomptables) su slavili 1:0, golom Fransoe Omam-Bijka. Već se na otvaranju videlo da će ovo prvenstvo biti extra zanimljivo. Drugu utakmicu Argentine pominjem iz jednog jedinog razloga, a to je povreda njihovog prvog golmana Nerija Pumpida u 11. minutu utakmice protiv SSSR (Argentina – SSSR: 2-0) i ulazak tada malo poznatog Serhija Gojkoečee. Do kraja prvenstva je taj „drugi“ golman Argentine uspeo da ponese laskavu titulu najboljeg golmana prvenstva, bude izabran u najboljih 11 Svetskog prvenstva i što je najtužnije za tadašnje Jugoslovene, odbrani penale u četvrtfinalu prvenstva Brnoviću i Hadzibegiću, dok je Stojkovićev šut završio na prečki. Zakazano je bilo polufinale izmedju domaćina Italijana i Argentinaca. Italija je imala moćan sastav: Zenga, Barezi, Bergomi, Feri, Maldini, Anćeloti, de Napoli, Đanini, Donadoni, Vijali i Karnevale… Naravno sa klupe, a posle glavna udarna igla Skilaći i Bađo. Krenuli su odlično Italijani, u grupi tri pobede bez primljenog gola, savladani su bili Austrijanci, Amerikanci i Čehoslovaci. U osmini finala savladan je Urugvaj, dok je u četvrtfinalu pala Republika Irska, uz napomenu da golman Italije Valter Zenga još uvek nije vadio loptu iz svoje mreže. Polufinale Svetskog prvenstva u Italiji između domaćina i Argentine igralo se 30. jula 1990. godine u 20h na stadionu „Sao Paolo“u Napulju. Zašto Napulj, zašto ne Rim i „Olimpiko“? Mnogi su se pitali i brinuli, ispostaviće se sa razlogom. Sve dotadašnje utakmice Italija je igrala u Rimu i, kao što rekoh, bila neporažena. Napulj je grad koji je u to vreme imao svoju ikonu, svog Boga i najvoljenijeg čoveka na planeti… Zvao se Diego Armando Maradona. Te 1984. godine fudbalski klub Napoli je Barseloni platio najveću svotu novca u istoriji fudbala za jednog igrača, prevedeno u današnju valutu, Napolitanci su za Maradonu platili 12 miliona eura. Astronomska cifra se, kako kažu, već vratila do polu-sezone. Napoli je sa njim prvi put u svojoj istoriji osvoji „skudeto“1987. godine, da bi druga titula došla posle dosta kontroverze u sezoni 1989/90. Kako je bio obožavan u Napulju i kako se utakmica polufinala ustvari igrala u njegovom „dvorištu“ i maltene ispred njegovih navijača, Maradona je pred taj meč zamolio gradjane Napulja da navijaju za Argentinu. To je donekle i imalo smisla, zato što su lokalni stanovnici skoro uvek kroz istoriju bili kritikovani i omalovažavani od strane „uštogljenih“ severnjaka. Dijego je to znao, na kraju krajeva i osetio na sopstvenoj koži u dresu Napolija. Bilo je vreme za osvetu Napolitanaca. U jednoj izjavi, pre polufinalnog meča, Maradona je izjavio sledeće: „Ne svidja mi se činjenica da sada svi pitaju Napolitance da budu Italijani i da podrže svoj nacionalni tim, Napulj je uvek bio grad na marginama u očima ostatka italije, to je grad koji pati od najnepoštenijeg rasizma“.

Na „Olimpiku“ 5 pobeda bez primljenog gola, svako intoniranje nacionalne himne protivnika je bilo valjano izviždano…. u Napulju muk za vreme nacionalne himne Argentine. Rezultat na kraju 1:1, posle penala 4:3 za Argentinu uz aplauze na kraju meča, kako kažu, osveta se najbolje servira hladna. Kako su se Italijani posle osvetili Maradoni u nekom sledećem tekstu.

Naravno o pobedniku Svetskog prvenstva u Italiji 1990. ne treba puno govoriti, dovoljno je samo reći „svi igraju fudbal, ali nemci uvek na kraju osvoje trofej“.

Jugoslavija je to prvenstvo završila na odličnom 5. mestu. Još uvek se sećam poraza od Nemačke rezultatom 4:1 na Meaci, fenomenalnog Jozićevog gola Kolumbijcu Iguiti i Verone i Piksija Stojkovića koji daje Zubizareti dva pogotka za anale. Bila je to moćna Jugoslavija, koja je mogla puno više u narednim godinama, ali onda svi znamo šta se, na žalost, desilo… Za Jugoslaviju su igrali:

  1. Tomislav Ivković
  2. Vujadin Stanojković
  3. Predrag Spasić
  4. Zoran Vulić
  5. Faruk Hadzibegić
  6. Davor Jozić
  7. Dragoljub Brnović
  8. Safet Sušić
  9. Darko Pančev
  10. Dragan stojković
  11. Zlatko Vujović
  12. Fahrudin Omerović
  13. Srećko Katanec
  14. Alen Bokšić
  15. Robert Prosinečki
  16. Refik Šabanadzović
  17. Mirsad Baljić
  18. Robert Jarni
  19. Dejan Savićević
  20. Davor Šuker
  21. Andrej Panadić
  22. Dragoje Leković

Selektor je bio Ivica Osim.


Milan Veljković

MILAN VELJKOVIĆ

Strastveni ljubitelj i poznavalac sporta!