Gomila ushićenih ljudi izlazi iz niške tvrđave kroz drevnu kapiju pravo na most… i “zavija” levo prema hotelu Park.. u jednom trenutku, grupa od desetak najushićenijih podiže na ruke svog junaka.. svog šampiona, svog ljubimca.. koji im je priredio još jedno nezaboravno veče na letnjoj pozornici u magičnom kvadratu zvanom – ring.
Slavlje, osmesi i zadovoljstvo “overavaju” se na čuvenoj terasi hotela Park do kasno u noć… Eh, te zlatne sedamdesete..
Ovo je priča o nepravedno zaboravljenom bokserskom ASU, ljubimcu niške publike koji je svojim bokserskim umećem, izuzetnom hrabrošću i atraktivnošću proneo slavu našeg grada širom ondašnje Jugoslavije, Balkana, Evrope i Mediterana..
Ime Adema Asanovića, koga gotovo svi znaju kao Čavka, upisano je zlatnim slovima u anale boksa. Porazi u karijeri mogu se izbrojati na prstima ruke, ali je zato mnogo, mnogo puta njegova ruka bila uzdignuta i sa širokim osmehom pobednika i zadovoljstva je napuštao ring.
U periodu 1972-1977. bio je nezamenjivi “bantamaš” reprezentacije Jugoslavije. Dres sa državnim grbom nosio je u preko 50 borbi. Rame uz rame sa legendama Matom Parlovim, Marjanom Benešom, Belićem, Vujinom, naše malo ciganče iz mahale pronosilo je slavu velike Juge. Jedna anegdota vezana za Čavku kaže da je u toku velike međunarodne bokserske revije “Beogradski pobednik” u direktnom TV prenosu na pitanje doajena sportskog novinarstva pokojnog Dragana Nikitovića u vezi protivnika u ringu, Čavka spontano slegao ramenima i kratko odgovorio “Svi gi znam, svi ću gi tepam..” 🙂 To je bio naš Čavka.. a bio je Čavka i:
– Šampion Jugoslavije 1972.
– Šampion Balkana 1972.
– Šampion Mediterana 1975.
– Beogradski pobednik – Oskar 1975.
– Zlatni Gong u Skoplju 1974.
– Najbolji sportista grada Niša 1975.
– Oktobarska nagrada Grada Niša 1975.
1976. godine Čavki na vrhuncu karijere stiže poziv od Austrijske bokserske federacije da za basnoslovne novce i fantastične uslove pređe u profesionalne vode… Odbio je, jer nije mogao bez svog Niša i svoje mahale.. ostao je veran Radničkom do 1985. kada je obesio rukavice o klin… Aplauzi i skandiranja sa tribina još dugo su odzvanjali Tvrđavom..
Vreme slave je prolazilo.. a Čavka je ostavljen i zaboravljen od svog grada kome je toliko radosti i ponosa pružio. Danas živi u istoj maloj trošnoj kućici u svojoj mahali.. u totalnom siromaštvu.. a ja se evo pitam, dok ovo pišem, u šta smo se to mi poslednjih godina pretvorili? Zaboravili smo ne samo njega.. već još stotine onih koji to sigurno nisu zaslužili.. Koliko puta sam video scenu na ulici da neko iz besnog auta psuje i vređa cigane koji “zaboga” sa kartonskim kutijama prolaze kroz centar grada… Zato, ako ništa drugo, setite se ove priče kad žurite negde, a ispred vas se na semaforu nađe ciganin sa konjče… setite se pre nego što pljunete i opsujete.. jer možda ćete opsovati ostarelog i zaboravljenog šampiona Čavku… 🙁

A u toj “borbi” između nas koji zaboravljamo svoje šampione, žurimo za nekom kintom ne mareći za svet oko sebe i njega u konjskoj zaprezi sa gomilom kartona, oficijelni – nebeski spiker javlja: “Jednoglasnom odlukom sudija pobedio je Asanović.”


 

MILJAN Ž. VESELINOVIĆ

Rođen u Nišu 1977. Završio srednju Umetničku školu. Privremeno radi kao taksista, 20 godina.