Na nedavno održanom Omladinskom muzičkom takmičenju Youthvision u Azerbejdžanu, Sanja Petrov iz Vranja osvojila je treće mesto pevajući pesmu pevačice Pink – What About Us. Sada, kada su se utisci slegli, Megafon je razgovarao sa Sanjom o čitavom iskustvu.

Kako je došlo do tvog učešća na Youthviziji?

Sanja i Milica – Foto – Privatna arhiva

Milica Janjić (takođe Vranjanka), koja je bila predstavnica Srbije kao deo međunarodnog žirija se sa organizatorima Youthvisiona upoznala na Svetskom festivalu omladine u Sočiju prošle godine. Zbog odlične komunikacije dobila je njihov poziv da bude članica žirija na festivalu i da preporuči festival amaterima iz svoje zemlje koji se bave pevanjem i da ih ohrabri da se prijave. Mene je kontaktirala po preporuci koju je dobila od prijatelja koji su dolazili na moje svirke. Iako smo bile ista generacija u Gimnaziji, sve do petnaestak dana pred odlazak se nismo znale.

Iz kojih su sve zemalja bili učesnici?

Uganda (prvo mesto), Moldavija (drugo mesto), Srbija i Belorusija (delimo treće mesto), potom Hrvatska, Ukrajina, Rusija, Turska, Azerbejdžan, Sjedinjene Američke Države, Iran, Pakistan, Nemačka, Rumunija, Kazahstan, Litvanija, Letonija, Gruzija, Uzbekistan, Tadžikistan, Italija, Kirgistan, Mađarska.

Zašto baš Pink i What About Us?

Takmičenje je pevačko i njihova zamisao bila da na glavnom događaju svako od nas peva neku poznatu i energičnu pesmu, tako da sam se ja bukvalno nekoliko dana pre odlaska, nakon odbijanja nekoliko predloga od strane organizatora, jer su neki predstavnici zemalja te pesme već odabrali, opredelila za Pink i pesmu What About Us? Bukvalno smo odavde krenule samo sa haljinom i matricom za pesmu. Nisam znala da ću tamo imati plesače, šminkera, frizera….

Nastup Sanje Petrov – Foto – Privatna arhiva

Nikada je pre toga na svirkama nisam pevala, da budem iskrena, veče pred polazak sam skinula besplatnu matricu sa interneta. Kada smo slali pesme koje planiramo da pevamo, pretpostavka je bila da producenti nabavljaju matrice, ali ja sam propustila poruku u grupnoj konverzaciji učesnika koja je glasila: „svako mora da donese svoju matricu“. Pre nastupa sam je samo dva puta probala. Nisam bila na generalnoj probi zbog posete srpskoj ambasadi, termin se poklopio. Tako da nisam probala nijednom sa plesačima koji su mi dodeljeni, a trebalo je uvežbati razbijanje „krvi“ o moje grudi (tempera u tubi kupljena 10 minuta nakon izlaska iz autobusa Vranje – Beograd, veče pre leta hahahah). Na kraju sam tri sata pre nastupa, što je smešno kasno za takvu produkciju, upala u svlačionicu za plesače, i rekla otprilike u kom trenutku bi srce trebalo da mi bude „slomljeno“. Ceo nastup je bukvalno bila improvizacija. Energija, koreografija kao da smo je vežbali 100 puta, efektna haljina (koju su mi divne žene, koleginice moje majke iz „YUMCA“ sašile za četiri dana) i taj trenutak kad su mi grudi bile „krvave“ su doveli do trećeg mesta. Da je bilo drugačije, skuplje, planirano, uvežbano, možda ne bi bilo tako.

Kako si se osećala kada si saznala da si osvojila 3. mesto?

Proglašenje pobednika – Foto – Privatna arhiva

Treće mesto definitivno nisam očekivala. Najpre, bilo je nekoliko izuzetnih vokala i performansa i pored toga najveći broj učesnika je bio iz Azije, te smo svi nekako očekivali da oni međusobno glasaju jedni za druge kako to obično biva. Sa Balkana smo bili mi i Hrvati. Očekivala sam da budem u prvih deset. Da sam bila iza desetog mesta, bilo bi mi jako žao zbog svog truda i cimanja oko novca za put. Nisam mogla da verujem kada su od samog starta članovi žirija počeli da Srbiji daju po 8, 10 i 12 poena. Na kraju je bilo “gusto” i bila sam presrećna što nisam zaboravila da tada na binu ponesem zastavu hahah.

Inače, kad ne osvajaš nagrade, čime se sve baviš? 🙂

Najduže sam do sada radila kao novinarka u lokalnom nedeljniku i sarađivala sam na nekoliko filmskih projekata sa produkcijskom kućom iz Drezdena. Inače sam sa Pedagoškog fakulteta, pa sam do nedavno imala priliku da radim i za organizaciju Indigo, kao podrška migrantima u obrazovanju… Pevanje mi je i dalje samo hobi.

Milica i Sanja – Foto – Privatna arhiva

Kakav je Azerbejdžan, jesi li imala vremena za turističke obilaske, šta ti se najviše dopalo?

Bile smo zbog obaveza ograničene na Baku, ali u tom gradu toliko turističkih lokacija ima da je šest dana malo, verujte. Ogroman je, uređen, ima odlične muzeje, restorane, parkove, zanimljive pabove. On je na poluostrvu koje izlazi na Kaspijsko more, tj. jezero, tako da smo ga videli i sa broda. Mnogo lokacija smo posetile, domaćini su se oko toga baš potrudili. Svideo mi se stari grad, Maiden Tower, vatrena planina Yanar Dag koja ne prestaje da gori od 1950. godine, hram vatre, njihov muzički konzervatorijum, i naravno, delo Zahe Hadid, muzej Hejdara Alijeva… Stavljaju mirođiju gde god da stignu, sarme zovu dolma, pored svog bogatstva prodaju na trafikama cigarete na komad, prave vino od nara, svi vole mnogo da se drže za ruke, i muškarci i žene, a ako se poljube na ulici ili javnom mestu, kazna je oko 15 evra! Tako su mi rekli!

Šta planiraš dalje?

I dalje nisam sigurna da li bi trebalo da se ozbiljnije posvetim pevanju, jer je to poslednjih godina meni bio samo hobi i nisam bila sigurna da li je tu moja budućnost. Takođe, do sada nisam imala priliku da budem deo takve produkcije i da imam sjajan tim koji se brine o mom nastupu, zvuku, izgledu. Takva podrška vadi iz čoveka ponekad ono što nije ni svestan da nosi u sebi. Za sada su diploma i vozačka dozvola kratkoročni ciljevi, a za dalje, videćemo. Evrovizija hahahah!