Uvek se trudimo da kao roditelji našoj deci pružimo sve: najkvalitetniju garderobu, sve moguće igračke, najnovije tehničke spravice… I neretko se dešava da dete obasipamo skupocenim poklonima kako bismo osećali manje griže savesti jer nismo stigli danima da provedemo kvalitetno vreme sa njim. U toj jurnjavi zaboravljamo da sve to zapravo nije ono što našem detetu najviše treba. Ono što je deci najpotrebnije su jednostavne stvari koje ne koštaju ništa.

Foto: Tamara Perović

Deca nisu materijalisti. Dete nema osećaj za novčanu vrednost neke stvari, za kvalitet nekog proizvoda ili marke, za skupoću tableta ili telefona koji smo upravo kupili. Dete to ne zna i dete to ne zanima. Svest o materijalnim stvarima je nešto što deci usađujemo mi – roditelji, porodica, okruženje, društvo. Osećaj za materijalno je nešto što se stiče odrastanjem. Dakle, ukoliko dete razbije neku stvar koja je vrlo skupa, dete nije krivo. Jer dete ne poznaje materijalni sistem vrednosti odraslih.

Nije san deteta da bude zatvoreno u sobi opremljenoj najmodernijim stvarima, sa skupim tabletom u rukama i markiranoj odeći. Dete želi da bude na otvorenom, da nesputano trči, da nesmetano otkriva svet oko sebe na način svojstven deci – opažanjem svim čulima, a to je u zatvorenom prostoru nemoguće.

Kao što već znate, mi živimo u planinskom selu. Okruženi smo prirodom i na dohvat ruke su nam sve čari koje priroda pruža. Sećam se da, kada smo se tek doselili ovde, kao dete sam trčala po livadama, brala poljsko cveće, lutala šumama, otkrivala iznova i život i sebe. I to je osećaj sa kojim želim da upoznam svoju decu – da si u prirodi slobodan, da te ništa ne sputava, da ti pripadaš prirodi i priroda pripada tebi, da joj se prepustiš i upijaš svaki delić prirode.

Deca doživljavaju svet mnogo drugačije od nas odraslih. I samim tim drugačije i otkrivaju sve što im svet pruža. Kada pronađe grančicu, dete žurno otrči da pronađe pesak ili čak blato po kom bi crtalo grančicom. Roditelj kada vidi dete umazano blatom, vidi prljav veš koji treba oprati, musavo detetovo lice i druge odrasle koji ga osuđuju jer je njegovo dete prljavo. A ako bi zašao malo dublje u ovu sliku, roditelj bi video svoje dete koje je presrećno, jer je otkrilo novu igru, jer ispoljava svoje veštine, jer otkriva svet koji ga okružuje. I to što je celo umazano blatom nije ništa loše. Jer blato se opere i sa odeće i sa ruku i sa lica, a uspomena na taj trenutak i to iskustvo koje je dete upravo imalo ne može da zameni apsolutno ništa. Jer dete je osetilo slobodu i dete je otkrilo nešto novo.

Često idemo do Vlasinskog jezera koje nam je vrlo blizu. D i N obožavaju da bacaju kamenčiće u jezero, igraju se u mulju, kada je toplo izuju se pa gaze po plićaku, hodaju bosi po obali, valjaju se po travi… I meni su takvi pizori prelepi. Jer oni su srećni, naglas se smeju i uživaju.

Preko leta kod nas uvek ima nešto da se bere – šumske jagode, pečurke, divlje maline, kupine, borovnice… D već godinama ide sa mnom da bere, a od ove godine ću početi da vodim i N. D obožava šetnje po šumama i livadama i traženja onoga što beremo. Ima svoju korpicu koju on sam nosi i uvek ima muku da je napuni – uglavnom više pojede nego što stavi u korpicu. Sećam se kada je u jednom od prvih njegovih branja borovnice seo po sred borovnicinog žbunja, brao i jeo ih. Kada je posle dobrih pola sata izašao odatle, sav je bio plav kao štrumf. Jedva smo se oprali kad smo došli kući, ali nam je bilo beskrajno zabavno to njegovo nonšalantno branje i jedenje borovnica. On se ovoga i dan danas seća i svaki put kad pričamo o tome, zajedno se smejemo.

Još kao malog naučila sam D da bere cveće, stavlja ga u čašu sa vodom ili da pravi od njega venčiće. Bilo je onih koji su me čudno gledali što učim dečaka da napravi venac od cveća, ali ja ne vidim nikakav problem u tome da dečak bere cveće ili pravi nešto od njega. Bilo kako bilo, ovo je takođe jedna od aktivnosti u kojoj uživamo, a, evo kako ponovo sve počinje da cveta, ja svaki dan u kući imam novi mali buket cveća koji moj dragi dečak ubere za mene. I šta je tu loše?

Lepota je relevantni pojam. Dok je odraslima važno da nešto izgleda lepo „na oko“, za decu je lepo ono što vole i ono u čemu uživaju. N ima gomilu lutaka. Ali ima jedna moja stara lutka od pre dvadeset i više godina koju ona stalno nosi po kući, čuva je, stavlja je da spava, hrani je. I džaba sav trud oko novih, lepih i mirišljavih lutkica, ona volu tu staru, raščupanu, kojoj su oči poluizbrisane. Pre nekoliko meseci kupili smo N pravi jastuk za spavanje, smatrali smo da je vreme,  jer je za spavanje počela da koristi jastuče koje stoji kao ukrasno na krevetu. I naravno, izabrali joj najkvalitetniji jastuk na koji smo naišli. Međutim, N je mesecima odbijala da spava na njemu i sklanjala ga sa kreveta, a vraćala ono staro ukrasno jastuče i na njemu spavala. Njoj nije važno što je ovaj novi jastuk i lepši i mekši i kvalitetniji. Nije joj važno što to jastuče uopšte nije za spavanje, što je već staro i izlizano, pritom i tvrdo. N je samo važno da ona to jastuče voli. I nikakve skupoće i lepote tu ne pomažu.

Foto: Tamara Perović

Ono što može podsticati dete na boravak u prirodi, a ponekad ga i olakšati, jeste vigvam. Vigvam je u poslednje vreme postao veoma popularan i pronalazi mesto u dečijim sobama. Mi naše, pre svega, koristimo napolju. Lako se sklapaju i rasklapaju, pa ih nosimo i na izlete, jer deci mogu da olakšaju boravak na otvorenom ili pruže zaklon kada je detetu potreban mali predah. Šator je došao kao ideja za rođendanski poklon za D. Problem je što on ima previše svega i već počinje sve da mu bude dosadno. Šator je ispao pravi pogodak, jer ništa slično nema, a pritom je oduševljen poklonom i rado se igra u njemu ili ga koristi kao zaklon u igri na otvorenom. Odmah smo uzeli jedan i za devojčice, kako ne bi bilo svađa. I zaista, od kako ih imamo, svaki lep dan provodimo napolju u igri, šatori su uključeni u svaki igru, a služe i kao mesto za užinu.

U današnje vreme deca su previše zatvorena i previše ih ograničavamo, bilo svesno ili nesvesno. Zato treba odvesti decu u obližnji park, šumu, na jezero ili reku, bilo koji delić prirode koji imamo blizu kuće, i pustiti dete da istražuje. Neka se prlja, brlja, neka se valja po travi, pipne vodu, penje po drveću, pocepa trenerku, stavi zemlju u usta… Ništa od toga ne može biti loše po njega. Može samo sutra kada poraste da nam bude zahvalno što smo ga pustili da jednostavno bude dete i da istražuje svet onako kako to samo deca umeju.


 

TAMARA PEROVIĆ

Rodjena Beogradjanka, dete devedesetih, student novinarstva. Dosla u skoro zapustelu Crnu Travu, udala se i sada ima troje male dece. Zbog toga kada je pitaju za zanimanje sada kaze “Pre svega mama”.

Još Tamarinih tekstova možete pročitati na njenom BLOGU.