Koliko ste puta čuli ili izgovorili floskulu „život čine male stvari“, a da prosto niste nikada razmislili ili istinski osetili lepotu tih malih stvari?

Nedavno sam u razgovoru sa prijateljicom došla do zaključka da ne možemo istinski da razmišljamo o malim stvarima, jer valjda je u ljudskoj prirodi da teži ka velikim stvarima i delima.

Naime, ja sam dobila bebu, koju sam jako želela i za koju sam se dugo borila, ona je dobila novi  kuk (jeste veštački ali dobar). Nekako istovremeno smo prošle kroz operacione sale, ja se vratila ispunjena kao nikad, ona bez bolova koji su je mučili. Ja naučila životnu lekciju da ništa ne donosi radost kao novi život, ona se nagledala najstrašnijih scena gde se ljudi bore za život i shvatila da je velika stvar to što ima zdravu porodicu.

I tako… prošlo je mesec dana, ona je odbacila štaku, a ja sam svoje bogatsvo počela da tretiram kao nešto podrazumevano i počeo je da nas izjeda onaj crv koji nas tera da se brinemo oko onoga što nemamo i da zaboravljamo da uživamo u onome što imamo.

Elem, mi smo toga svesne, i uz kafu jednog vrelog letnjeg dana složile smo se da nas kratko drži ta bitna životna filozofija. Meni je bilo lakše što sam nekome priznala da, kada sam ostvarila svoju najveću želju, sada imam neke druge i smatram da to nije nikakav greh… mislim valjda nije.

Razni psihoterapeuti i učitelji života pokušavaju da nas ubede da treba da uživamo u malim stvarima, ali pitam se da li je moguće uživati u malim stvarima kada živite u zemlji velikih problema.

Uostalom, to je valjda veština koju um treba da savlada, jer na kraju mogu samo da zaključim da u malim stvarima uspevaju da uživaju samo veliki ljudi. Mi ostali se tek učimo.

Posvećeno mojoj Ljubici


 

JELENA STOJKOVIĆ

Novinar po zanimanju, piskaralo po opredeljenju.

Više priča možete pročitati na Jeleninom blogu.