– doba tridesetih –

Bili smo mali, brat i ja, kada je otac odlučio da je prigodan suvenir iz Budve, tačnije Starog grada, račun iz poslastičarnice na kojem je cifra od koje je ispovraćao limunadu nakon što je platio. Taj račun kasnije se razvlačio po slavama, sedeljkama, na ulici sa komšijom do dragstora, ne bi li se svi zajedno čudili kako Crnogorci deru i kako više neće da vide našu uvaženu porodicu.

Od tih blamantnih događaja prošle su, evo, dve decenije.

Napunili smo po trideset, a da nismo stigli pošteno da se odvojimo od pomenutih roditelja. Pravili smo se da se ništa ne dešava, vreme stoji, iako se svećice na torti menjaju. Kad jedne večeri…

Stojimo drugarica, njen izabranik i ja iznad računa iz neke kafane u Kruševcu i razgledamo cene. Da sve bude još bizarnije, račun je momak poneo iz kafane, doneo ga u Niš gde svi živimo, ne bi li ovog puta poveli diskusiju o tome kako “uopšte nije skupo” i “još neki put treba tamo da se ode”. Dakle, sada smo mi ljudi koji kilometrima nose račune da bi se istim pohvalili ili kleli hudu sudbinu ako je ispao poveći. I svi se složismo da nije skupa kafana. I shvatismo da evo nas, dvadeset godina posle, “studiramo” račun kao nekada naši roditelji.

Samo pre pet godina taj račun ne da nije bio predmet našeg interesovanja, već se jedino brinulo o tome kako da namirimo popijenu cifru, pa šta košta nek‘ košta. Ne zbog toga što smo prebogati, već zato što su sa 25 godina dominantne teme “gledaj da li gleda” i “pogledao je, onako baš”. Dok sa trideset: “Zatvorite, molim Vas, vrata”, “Duva mi u krsta” ili “4.200 strele ih probole za 4 pića i pečurke”.

Još jedna od situacija koja nas je navela da prihvatimo ulazak u četvrtu deceniju je polazak na proslavu i kako su izgledale pripreme.

Samo pre pet godina bušile smo parket štiklama, u jednoj ruci držale maskaru, a u drugoj viski. Danas, pak…

Pošto je u pitanju okupljanje u stanu, krećemo sa dilemom da li postoji mogućnost da se izujemo od vrata, jer, podrazumeva se, tako je mnogo udobnije da se legne na trosed. Sledeće pitanje je da li ima šta da se pojede tamo i koliko, jer se s godinama, u našem društvu, hrani pridavao sve veći značaj i sve su ređi trenuci u kojima se ona odbija. Nakon što smo pokazali opravdanu brigu za uslove pod kojima ćemo da boravimo na proslavi, pozvali smo taksi. Razume se da se poveo razgovor o tome kako su kartice koje daju za gratis vožnju velika pogodnost i “može baš lepo da se uštedi”.

Dakle, ne samo da smo postali žrtve marketinga, već polako sve više ličimo na majke i očeve pred kojima smo prevrtali oči zbog takvih razgovora.

Meni lično nedoumica je kako su tolike transformacije nastale u tako kratkom periodu. I da li jednostavno “sve u svoje vreme” sadrži odgovor na većinu pitanja koja ćemo da postavimo sebi kada dođe subota veče, 26 stepeni je, a mi smo kod kuće i jedemo kokice? Jedini prihvatljiv provod za tu priliku.

Tako su došle godine u kojima provod može da bude i samo prijatan. Godine u kojima i ako nešto propustite, nije vas više briga.


Zvuci ulica