Ćutek

Danas kažu, nema sreća bez brdo pare,
da bi bio bandoglav ne mora si magare.
Sam zatvoriš uši, isključiš si glavu:
Vikneš: „Tatko, davaj kintu, il ripam u Nišavu!“

Za magareći izlivi nekad beše lek,
imala ga svaka kuća, zvao se „Ćutek“.
Bio je baš gorak, na suze terao,
bolje da si ćutiš, ako si probao.

Od kad taj lek iz modu izađe,
teško da se zamena za njega nađe,
deca sve gluvlja, ič niko ne aje,
svako tera kera, ne si posustaje.

Deca nesu kriva kolko roditelji,
ne mož sve da bidne po detinjoj želji.
Dopustiš li sve, će si skratiš vek
Više ne pomaga ni jedan ćutek


SLAVKA MASONIČIĆ VOJINOVIĆ

Rođena 24.11.1955. godine u Zagrebu. Diplomirala na grupi za Anglistiku Filozofskog fakulteta u Nišu.
Od 1981. godine profesionalno se bavi prevođenjem. Piše poeziju za odrasle i decu, slika. Pesme su joj objavljivane u više navrata u zbornicima poezije „Čegarske vatre“ i „Susretanja“, a zastupljena je i u Zborniku poezije „Niški pesnički venac“. Pesma za decu na dijalektu „Lizalica“, objavljena je u zbirci „Preobraženjsko pojanje“. Njena samostalna zbirka ljubavne i zavičajne poezije „Mirisi pelina“, objavljena je 2010. godine. Zbirka poezije za decu “Nebo je k’o vata kad se zgužva”, objavljena je 2012. godine. Ova pesmica je iz knjige “Od malečko do golemo” pisana na dijalektima iz niškog kraja. Slavka često gostuje u školama i dečijim bibliotekama i druži se sa decom. Piše i kratke priče na dijalektu koje do sada nisu objavljivane. Nakon što je prepevala svoju pesmu „Najzad“ i poslala je na konkurs putem interneta, usledio je poziv za Kongres neafirmisanih pesnika u Vašingtonu.